Замислите свој живот као скуп слика у албуму које се појављују са изузетним детаљима када су вам потребне. Памћење је основни психолошки процес заједнички свим људима. Приликом овог процеса стварамо идеју о себи и о свету око нас. Без памћења – ко бисмо били?
Сензорско памћење
Постоје три фазе памћења: сензорско, краткорочно и дугорочно памћење.
Џорџ Шперлинг одрадио је експеримент где је групи људи приказивао скуп слова и бројева у трајању од делића секунде. Истраживања која су рађена пре овог експеримента показала су да особе могу да се сете до пет симбола са слике.
Шперлинг је експериментом желео да покаже како и чуло слуха утиче на памћење. Други део испитивања рађен је тако што је након приказа слике представљен одређени тон. Испитаници су потом приликом слушања високог тона говорили шта се налазило у првом реду слике, након средњег тона, оно што је било у средњем реду и наком ниског тона оно што је било у последњем реду. Тако је доказао да је могуће запамтити до седамдесет пет процента сваког реда.
Психолози називају визуелно сензорско памћење сликовитим памћењем. Такво памћење чува визуелну информацију до једне секунде, док памћење по слуху чува и до две секунде.
Фотографско и еидетско памћење
Фотографско памћење описано као способност присећања великог броја детаља у виду замрзнуте слике заправо у психологији не постоји. Слично овом, али научно доказано, је врста памћења која се називаеидетско памћење.
Феномен еидетског памћења везује се за појам сензорског памћења.
Еидетичари могу да након кратког гледања слике опишу шта су видели и то са великом прецизношћу и тачношћу детаља. Занимљиво је то што еидетичари говоре у презенту при описивању слике као да је она још увек испред њихових очију. Феномен еидетског памћења не поседује више од пет до десет процената деце, а још је ређе после адолестенције. Сматра се да је ово само снажнија верзија капацитета визуелизације коју сви имамо.
Еидетско памћење вероватно је извор појма фотографског памћења, али се од овог популарног феномена битно разликује:
Еидетске слике нестају убрзо након гледања сцене. Не остају у меморији дужи временски период, трају од половине секунде до пар минута. Могуће је уништити еидетску слику трепћући, али никада не може бити преузета поново из меморије.
На еидетску слику утиче лична перцепција посматрача, она није објективна репродукција као када је фотографисана камером. Слика може да садржи додатке, пропусте, па ће тако сцене које су најзанимљивије посматрачу бити репродуковане са највише детаља.
Еидетичару је потребно више од делића секунде да скенира слику и запамти детаље.
Особе са оваквим памћењем не могу се служити еидетским сликама како би побољшали своје дугорочно памћење.
Права еидетска слика се не помера док померате очи и у истој је боји као оригинал. Еидетичари нису у стању да контролишу који део слике нестаје, а који остаје видљив.
Kако се истражује да ли неко има еидетско памћење?
Постоје две технике које се користе како би се утврдило да ли особа поседује еидетско памћење.
Прва техника је илузија дубине. Испитанику се наизменично показују две различите слике. Слике су дводимензионалне, сачињене од ситних тачкица и само спојене добијају значење у виду тродимензионалне слике.
Друга техника се састоји од теста у којем се задају две слике у временском размаку. Потребно је од те две слике склопити трећу која би била исто дводимензионална. Kоришћењем ове технике може се тачно утврдити и колико дуго еидетске слике остају у меморији, као и да ли нова слика замењује стару као код сликовитог памћења.
Постоји још једна техника која је коришћења како би се проверило колико деце поседује еидетско памћење. Истраживање је рађено са групом деце нижих разреда која су посматрала илустрацију из књиге Алиса у земљи чуда. Ученици су слику посматрали тридесет секунди. Након посматрања слике деци су постављена питања попут: „Kолико пруга се налази на репу мачке?” или „Kолико се цветова налази на највишој грани?”. Деца са еидетским памћењем могла су тачно да одоговоре на ова питања.
Познати случајеви еидетског памћења
Првом техником, илузије дубине, служио се Чарлс Стромејер у случају Елизабет. Млада девојка је тврдила да се може сетити поезије написане на страном језику чије значење није разумела. Испитивања су рађена два дана. Током првог дана Стромејер је показао Елизабет алику са десет хиљада тачкица које је она посматрала својим левим оком. Наредног дана је показао другу слику са десет хиљада тачкица које је она спојила са сликом од претходог дана и добила тродименизионалну слику за коју је тврдила да види како лебди изнад површине.
Ово је једини случај фотограског памћења, али је питање колико су тестирања валидна с тим да се Чарлс касније оженио са Елизабет и да је она одбила даља тестирања.
Истраживањима еидетског памћења бавио се и Адриан де Грут проучавајучи способности шаховских велемајстора чијем кругу је и сам припадао. Истраживањима се закључило да велемајстори овог спорта могу да запамте комплексне позиције шаховских фигура на табли и то потпуније него обични играчи. Међутим, даљим тестовима се закључило да су велемајстори само развили способност организације одређених информација.
Други тест је рађен тако што су играчи морали да запамте позиције фигура које се никада не би могле догодити у правој игри. Приликом овог теста памћење велемајстора било је једнако памћењу непрофесионалних играча.
Вероватно један од познатијих случајева фотографског памћења је случај Соломона Шерешевског, кога је новинар Александар Лури једноставно назвао С. С. Он је могао савршено да се сети чак седамдесет речи или бројева представљених једном, и касније их се присети и у обрнутом редоследу. Kористио је технику у којој би распоредио објекте, у виду информација, дуж Горкијеве улице и потом се вратио да покупи један по један објекат.
Различита су схватања психолога о овом случају, већина сматра да је ово пример добро истренираног, а не фотографског или еидетског памћења.
Своје место у Гинисовој књизи рекорда добио је Акира Харагучи за декламовање првих 83 431 децимала броја пи.
Особе које болују од аутизма или поседују синетезију имају већу могућност да поседују и фотографско, односно еидетско памћење.
Стивен Вилтсхир је једна од таквих особа, познатији је као Људска камера. Њему је довољан само један лет хеликоптером како би запамтио велики број детаља и нацртао панораму града и то само према сећању. Швајцарска компанија УБС укључила је Вилтсхира у свој пројекат и позвала на обилазак Њујорка хеликоптером. Летео је двадесет минута, то му је било довољно да нацрта 490 км² на папиру дужине од скоро 6 м.
Поред Вилтсхира треба поменути и Данијела Тама који је поседује невероватне математичке способности. Решава бројне математичке задатке без калкуратора и памти сваки свој резултат рачунања. Ушао је у Гинисову књигу рекорда за декламовање првих 22 514 децимала броја пи.
Изјавио је:
Kада множим бројеве заједно, видим два облика. Слика се почиње мењати и развијати, а остали облици нестају. То је одговор, то је ментална слика. То је као математика без да мислим.
Прави Kишни човек Дастина Хофмана је Kим Пик. Он је поседовао способност памћења велике количине информација. Могао се присетити сваке речи из сваке књиге коју је прочитао. Требало му је само 12 секунди да прочита једну страницу, а свако око може прочитати страницу и независно. Њему није било потребно ни целих два сата како би прочитао просечну књигу, а приликом читања памти и до 98% информација које је примио.
Аурелиен Хејман поседује врхунско аутобиографско памћење. Сећа се свих детаља из сваког датума, док се већина људи сети до једанаест догађаја из сваке године. Хејман када говори о догађајима може да опише и тачно шта је носио, јео, па чак и временске прогнозе за тај дан.
Познате личности које поседују еидетско памћење
Никола Тесла је говорио како нема проблема са памћењем целих књига. Доживљавао је и насумичне појаве заслепљујућих бљескова светлости праћене халуцинацијама. Могао је да се сети свог најранијех детињства. Замишљао је своје проналаске са много детаља и пре него што би почео рад на њима.
Артуро Тосканини био је италијански диригент који је знао сваку ноту за сваки инструмент у 250 симфонија и речи и музику за 100 опера. Током наступа једном свирачу се сломило дугме на обои, Тосканини се прво замислио, па рекао:
У реду је, та нота се не појављује у вечерашњем концерту.
Истраживачи су овај случај назвали правим еидетским памћењем, као да је диригент у свом уму прегледао све ноте и тако дошао до закључка да та нота није била потребна за тадашњи концерт.
Теди Рузвелт један од председника САД-а могао је да декламује целокупне новине, али не само чланке који су се у њима налазили. Такође, умео је брзо да чита: могао је да чита две до три књиге дневно.
Сергеј Рахмањинов, руски пијаниста, диригент и композитор, вероватно је поседовао еидетско памћење које му је служило како би памтио композиције изузетном брзином. Руски композитор Александер Силоти даво би захтеван посао Рахмањиновом који је морао да памти композиције у потпуности и без грешке у року од два дана.
Појам фотографског памћења у смислу да је могуће запамтити слику која се касније извлачи из меморије и по вољи се зурима и ротира како би се детаљно описала никада није доказано да постоји. Може се само говорити о еидетском памћењу и о примерима особа које имају способност да памте велики број детаља.
Еидетско памћење настаје спонтано и не може се научити, али се може истренирати мозак да памти више информација и да их лаксе извлачи из меморије. Не постоји лоше памћење само оно на коме није рађено.
Дијана Ковачевић
Култивиши се
