Веома често, људи који удовољавају другима заправо лече трауме и жртве су злостављња. Многи од вас могу да овај феномен повежу са „улизивањем„ али то није то.

Овог пута, својим речима прича Марина. Ово је њена исповест и њено суочавање.

Признање: Ја сам она која удовољава другима

Многима са овим проблемом је потребно време да схвате да су они ти који удовољавају другима. И ако сте то, треба да вас је брига шта ко мисли… Бар се надам?

Треба да знате да је угађање људима много сложенији процес. Сви ми, у извесној мери, контролишемо своје животе. А за људе који удовољавају другима, контрола произилази из страха.

Већина вас зна шта је борба, бежање и укоченост – али још један одговор на трауму која вам се кад тад десила (најчешће у раном добу) је и – „уклопити се„, који је у сржи људи који удовољавају другима.

Да би се избегли конфликти, негативне емоције и поновно траумирање, људи који се уклапају одричу се свог мишљења и уклапају се у туђе, да не би дошло до свађа или потенцијалних проблема.

За неке, то би значило да што су више улагали у емотивну везу, мања је вероватноћа била да ће бити критиковани, бити на „стубу срама“ кад се границе прекораче, да ће друга особа показати незадовољство њиховим понашањем, или указати на све што би могло да да уништи везу.

То за неке, све набројано, делује као баш леп гест, допуњавање и брига за другу особу, чекање на тихи знак да би та особа знала да ли сме да нешто подели са остатком света или не.

Да ли то значи да су они који удовољавају нека врста „емотивних камелеона„, покушавајући да се уклопе да би се осетили безбедно?

Покушавамо да не показујемо себе ни најмање, да не би били претња особи са којом покушавамо да будемо блиски. Ово се показује на више начина. Они који удовољавају другима често су веома срдачни и великодушни људи.

Често знају да се прецене, да кажу „да“ свему и свима, желећи да су они око њих срећни. Ова потреба вуче корене из детињства. Они често одрастају у веома контролисаним, али хаотичним срединама, и усвајају идеју да ако су савршено добри или да се добро понашају, могу да ублаже конфликт и осигурају љубав и приврженост.

Kада сте ви ти који сте подређени, увек у другом плану, занемарујете своје границе и интуицију, минимизирате сопствене потребе… Веома сте подложни емотивном злостављању.

Ова склоност ка злостављању често је наставак хаотичног породичног живота

Kада сте претерано опседнути удовољавању другима, научите да будете врло ефикасни у томе, да просто искључите сопствени инстинкт, своје вредности, емоције – јер бити јединка, а не огледало, не доноси вам љубав коју желите.

Зато људи који удовољавају другима често улазе у насилне везе и одбјају односе који носе много љубави. Ми сматрамо да се љубав треба „зарадити“ да би то било – то.

Другим речима? Ако се љубав даје превише лако и без устручавања, онда то није то и може лако да пукне.

То значи да се људи који удовољавају најбоље осећају у односима у којима постоји контрола (они се осећају најсигурније када су одгурнути од других), емотивна ускраћеност (они су вођени потребом да „обезбеде“ осећај, и кад то постигну онда су усхићени), па чак злоупотребљеност (кад је то што немају границе искоришћено).

Други део склоности ка злостављању је то што су људи који удовољавају врло често „плодно тло“ за тако нешто, пошто су склони да потисну инстинкте, вредности и веровања, они се врло лако одричу сопствених верзија догађаја или приче.

То такође значи да људи који се уклапају, често пролазе кроз циклусе емотивног ограничавања („За све сам супер, јер пристајем на све„) и коз емотивна чишћења („избацити“ све из себе на поуздану особу, ону која нам поклања пажњу), јер тежња да се буде савршен и да се потисну ствари постаје превише оптерећујућа.

Мислим да је то разлог зашто многи од нас имају поремећаје у исхрани. Начини на које се емотивно се ограничавамо и чистимо могу да се испоље у односу према храни. То се види у нашој унутрашњој бици између „превише“ и „недовољно„. То је, у основи, страх од постојања.

Важно је да разумете да уклапање није намерно манипулисање

И то манипулисање није нефер. Свака особа се представља онако како жели или може, другима. Манипулисање само описује како се траума испољава на несвесном нивоу.

Прилагођавање је објашњено тако да га покреће страх, а не скривени план. Тип који се прилагођава није манипулативан, јер не користи ту особину да би некога надвладао. Уместо тога, таква особа се одриче свега што би могла да буде, вођена страхом и жељом за потврђивањем.

На пример, неко ко обавља послове за свог надређеног, иако то није део његовог описа посла, не манипулише надређеним тако да му се допадне (ионако то не функционише на тај начин). Тај њихов надређени, желећи да тестира танке границе ових људи, искоришћава њихову жељу да се докажу.

У многим интимним односима, особе које се прилагођавају и функционишу топло/хладно, пружају наклоност и љубав врло ненадано и неурачунљиво

Имате некога ко жели да буде контролисан, ко се осећа најсигурније кад добија ударце и где се осећа се вољено само када се активно тражи његово доказивање?

Илити – особа која удовољава.

Злостављач ће нудити особи која се прилагођава оно што најбоље зна – да је убеди како је најбољи и пружиће јој љубав, што ће особу са прилагодљивом структуром држати везану за њега. Особе са злостављачком структром су обично особе које су резервисане, тако да наклоност коју они пружају особи са прилагодљивом структуром је посебна или јединствена.

Али, они ће престати да показују наклоност пре него што се ствари буду стабилне, да би особа која удовољава почела да се труди да поново придобије ту наклоност. Злостављач се, у овом сценарију, осећа најсигурније када га неко активно прогони, јер на тај начин они могу да изнова добију осећај контроле и сигурности. Тачније, сваки пут кад престану да показују наклоност.

У тој „игранки без престанка„, особа која удовољава „на тацни“ нуди своју индивидуалност и аутономију, тако да злостављање може да се настави. Све што особа која контролише треба да уради је да престане да пружа пажњу и да је, у правом тренутку, поново пружи.

Знам ову динамику понашања боље од било кога, јер се то понављало у мом животу

Причам ову причу јер, забога, пријатељи, трауматичне везе у које сам се уложила професионално, лично, емотивно и то што сам се изнова заглављивала у овом кругу у коме сам, малтене, изгубила самопоштовање, учинило је да ми срце постане „тешка работа„.

Требало је да се удаљим од пријатељстава која су ме мрцварила и уништавала, док сам ја упадала у анорексију, пре него што сам схватила да су „контрол фрикови„, емотивно недоступне особе, па чак и људи који су ме вређали, толико уништили мој дух.

Тражила сам оне који су били емотивно неприступачни, и бацила сам се у потрагу, верујући да ако могу да придобијем љубав и наклоност најнеприступачније особе, то ће доказати колико вредим.

То је болан циклус. Али за мене је то што сам постала свесна тога што радим био први корак ка оздрављењу.

Ако читате ово и управо говорите „Јеботе, па ово сам ја! Шта да радим?“ Не паничите. Разумем вас

За почетак, питаћу вас нешто: Kога од ваших пријатеља избегавате?

Лично искуство: Имала сам ту тенденцију да омаловажавам пријатеље, партнере, познанике, који су били највеселији, топли и емотивно доступни.

Избегавала сам односе у којима сам љубав добијала лако и без муке, отворено. Зато што се нисам осећала да сам је „зарадила„, тако се нисам осећала „достојна“ те љубави.

Што не значи да сви са овом траумом то чине, али људи често траже нешто што им је већ познато. Што значи да многи од нас избегавају оно где се осећају несигурно. Људи који удовољавају другима су навикли да се труде у односима да постају дезоријентисани ако се то од нас не тражи.

Направила сам списак имена људи који су били „превише добри према мени„. И онда сам постављала себи питања „да ли ми се свиђа ова особа? Да ли уживам у њеном друштву?„. Ако је одговор био позитиван, сваком од њих сам послала СМС где сам им рекла да желим да им се посветим и да проводим више времена са њима.

Била сам потпуно искрена према тим људима. Рекла сам им, појединачно: „Слушај, стварно се плашим кад су људи фини према мени. Увек си био/била тако добар/добра према мени, а ја се плашим да те разочарам. Али ја желим да то променим, зато што баш уживам у твом друштву„.

У телефонским контактима, ставила сам емотиконе поред њихових имена. Ставила сам знак јагоде поред људи које сам баш много зготивила. Ставила сам знак биљчице која расте поред имена људи који су ме нечему научили или су ме натерали на размишљање и развој. Kада год сам видела СМС од неког од њих, то ми је било знак да треба да дам приоритет тој поруци.

И?

Мој живот се потпуно променио. У сваком смислу.

Моји „јагодићи„, да их тако назовем, постали су, „изабрани“ чланови породице без којих не бих могла да замислим живот
У свему томе ми је помогла терапија (суочавање са траумом, јер то мења много тога), успела сам да научим да волим себе, јер ми је та љубав приказана на здрав начин.

Борила сам се са болестима зависности и поремећајима у исхрани, јер нисам осећала љубав према себи и та љубав није била део мене. Kада имате преплављући осећај да сте за људе „превише“ или „недовољни“ у исто време, није изненађујуће што покушавате да убијете сваку емоцију и будете неприметни, попут духа.

Сви моји јагодићи (које сам спојила све у једну групу) били су присутни током целог мог опоравка. Прошлог месеца било је годину дана да сам потпуно „чиста“ и свесна свега. И коначно, психички стабилна, што су и лекари потврдили, после редовног уношења хране, пошто сам патила од анорексије.

То што сам изабрала љубав – безусловну љубав према себи, и безусловну љубав према другима – буквално је спасило мој живот.

Све је почело кад сам признала сам себи „Довољна сам сам себи и заслужујем љубав која не боли„.

То није лак процес, али резултати су видљиви и то је оно што ме чини срећнијом.

Ако вам све ово звучи познато, желим да вас упутим на следеће кораке, јер је овај блог пост само врх леденог брега. На жалост, не знам колико књига у нашој земљи има на тему превазилажења траума из детињства. Ја сам их читала на енглеском језику.

Људи који удовољавају другима су често у врло токсичним односима. Важно је знати зашто – јер су особе које удовољавају и оне које контролишу у односу који им је, по свему, познат. Просто, магнетска привлачност.

Многи људи за које се зна да имају ову врсту трауме се питају да ли су „довољно патили“ проживљавајући изнова све своје трауме. Схватам! И ја сам се то питала. Људи који желе да удовоље имају тенденцију да буду перфекционисти кад је реч о превазилажењу траума.

Највише од свега, желим да вам помогнем да превазиђете трауме

Разумем веома тежак процес у коме се налазимо кад смо вођени идејом да би требало да будемо „по мери„, и по правилу проверимо све и ставимо на тас, уз обећање да нећемо бити поново повређени нити ћемо повредити.

Али везе укључују и то да понекад повредите себе. Оно што, међутим, не би требало да се деси је самоповређивање, а то је оно што ми сами себи чинимо. Самоповређујемо се. Доживљавамо себе мањима него што јесмо, сами себе утишавамо и кажњавамо себе.

Свима нам је дозвољено да се тако осећамо. То смо ми. Дозвољено нам је да будемо све што јесмо.

Прави људи – ваши људи – ће вас још више волети када виде како вам живот постаје разнолик и како себи дајете простор.

То се не дешава преко ноћи. То је процес! Желим да знате да је то процес који можете почети у било ком тренутку.

Никада није касно да дозволите себи да будете оно што јесте, да будете што аутентичнији и да будете поред оних који ће бити срећни због тога. То вам са сигурношћу тврдим!

Рокеселана

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име