Око Сунца се на све стране изливају зраци и простиру до свих осам планета у орбитама. Међутим, у зависности од њихове удаљености, до планета стиже више или мање светлости. То ће бити јасније ако се погледају далеке звезде. Већина звезда на ноћном небу велика је и сјајна као наше Сунце, а има и сјајнијих. Али због велике удаљености, њихова светлост је преслаба да би осветлила Земљу.

На небу планете најближе Сунцу, Меркура, Сунце је огромно и изгледа три пута веће него кад се гледа са Земље. Дању његова површина може бити заслепљујуће сјајна. Али небо је црно чак и тада, јер Меркур готово да нема атмосферу која би одбијала и расипала сунчеву светлост (слично једином Земљином природном сателиту, Месецу). Док сунце пржи стеновити пејзаж Меркура, температуре могу да скоче до 427 °Ц. Ноћу се, међутим, топлота несметано зрачи у свемир, а температура пада до −183 °Ц.

Венера, друга планета од Сунца, обавијена је атмосфером сачињеном углавном од гасовитог угљен-диоксида. У тој атмосфери плове густи смрдљиви облаци сумпорне киселине. Због њих је на Венери сваког дана облачно. Мада је Венера од Сунца удаљенија него Меркур, температуре на њеној површини могу бити и више. Разлог томе је ефекат стаклене баште. Угљен-диоксид спречава топлоту да напусти планету, као што стаклена башта чува топлоту биљака. Зато се температура на Венери креће око 482 °Ц.

После Земље, треће планете, долази Марс. На њему је привидна величина Сунца за трећину мања него на Земљи. Kоличина светлости која до њега стиже три пута је мања од оне која обасјава Земљу. Ослабљена светлост мора још да се пробије и кроз прашњаво црвено небо, често препуно загаситоцрвене земље коју на Марсу подижу олујни ветрови. Ипак, преко лета температура може да достигне температуру сличну као на Земљи, 17 °Ц, а у подне на Марсу може бити веома светло.

После Марса су огромне планете, сачињене углавном од гаса – Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун. Све четири су прекривене густим облацима. Са сваке од те четири спољашње планете Сунчевог система, Сунце изгледа све мање, а његова светлост све слабија. На пример, са Јупитера Сунце изгледа пет пута мање него са Земље, а Јупитер прима двадесет пет пута мање светлости и топлоте него Земља. Са велике висине, из Јупитерових облака, видели бисмо мало бледо Сунце. Мада је сунчева светлост на Сатурну још слабија, има је довољно да осветли његов огромни систем прстенова, који су сачињени углавном од леда. Сунчева светлост која налети на њих претвара их у искричаве светлосне кругове. У зависности од нагиба Сатурна према Сунцу, ти прстенови могу да бацају огромне сенке на површину планете застирући тако њену јужну половину још дубљом тамом.

И коначно, кад се гледа са далеког леденог Плутона, до 2006. године девете планете Сунчевог система, Сунце је удаљена хладна светлост, на одстојању од 5,9 милијарди километара. Оно изгледа као веома сјајна звезда на тамном небу и тешко би се могло погодити да је баш то Плутоново сунце.

 

 

Опште образовање

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име