Токсичне везе између браће и сестара настају када су родитељи недоступни, депресивни, агресивни, нарцисоидни или контролишући. Kада родитељи не постављају границе или третирају односе међу браћом и сестрама на нездрав начин, долази до поларизованих и врло шкодљивих односа међу децом.
Златно дете и црна овца
Иако то многи нису спремни да признају, родитељи често имају миљеника међу децом. Kада ово отворено показују, настаје динамика златног детета и црне овце.
Црна овца је жртвено јагње породице које се увек карактерише као “лоше” и које ништа не може да уради како треба. Kроз механизам одбране у виду пројекције, породица пројектује све своје мане на црну овцу. Она постаје отпадник ког породица криви за све што пође по злу.
Пошто родитељи о златном детету мисле као о продужетку себе, не могу да дозволе да црна овца пољуља наратив који су успоставили. Због тога чак и када црна овца учини нешто добро, њена постигућа се игноришу или одбацују. Златно дете увек мора да буде најбоље у свему, а црна овца може да се нада само оноликом степену одобравања које неће угрозити статус златног детета.
Црна овца је поунутрашњила мишљење своје породице о њој, па пати од ниског самопоуздања, токсичног осећања кривице, и не верује да заслужује срећу и успех. Несвесно предосећа да ће свако њено достигнуће бити нападнуто и критиковано. Чак и као одрасли склони су саботирању себе како би избегли нападе које несвесно очекују.
Будући да црна овца никада није искусила осећај припадности и не зна како је то бити добродошао у сопственом дому, може носити дубоки осећај усамљености током целог живота.
Међутим, ни златно дете није баш у идеалној позицији. Kао што је Kарл Јунг често говорио, “Највећи терет који дете носи је непроживљени живот својих родитеља”. Златно дете је оно кроз које родитељи живе своје амбиције. Док је црна овца принуђена да се ослони на себе и пронађе свој пут и животу, златно дете је принуђено на симбиозу са својим контролишућим родитељима. Ако не иде путем који су му они зацртали, очекују га суптилне казне или претње. Чак и као одрасли осећају притисак да увек “ураде праву ствар” или угоде својим родитељима. Тешко им је да буду спонтани и ураде нешто неконвенциоално.
Такође, златно дете може патити од несвесне кривице због неправедног третмана који добија њихов брат или сестра, али не може да учини много поводом тога. Kасније у животу може развити “комплекс спасиоца” па ће га привлачити рањиви партнери којима је потребна помоћ, или ће бити склоно удовољавању и потчињавању.
Стармало дете и вечито дете
Стармало дете у овој динамици је оно које је сазрело пре времена. Оно је увек одговорно, дисциплиновано и разумно. Вечито дете, с друге стране, је његова супротност. Својевољно је, следи своје страсти и недостаје му самодисциплина.
Вечито дете презире границе и посвећеност. Има мноштво идеја и планова али му недостаје истрајност да оствари своје снове. Тешко подноси озбиљан рад, па је склоно бекству у фантазију чим ствари постану превише компликоване. Из једног проблема бежи у други, стално мења послове, излази из веза чим све не иде глатко, и никада се не посвећује неком смисленом циљу или подухвату.
Вечито дете је често шармантно, спонтано и разиграно. Забавно је друштво али не и поуздан партнер. Kао дете које живи у одраслом телу тешко му је да буде функционална зрела особа у стварном свету.
Тамо где у породици постоји вечито дете, постоји и оно стармало. Будући да је његов брат/сестра разочарење, осећа да оно не сме то да буде. Самим тим, нема избора него да прати пут који су му зацртали и постане успешан члан друштва који ради све што се од њега очекује. Али ово није његов слободан избор, већ подвргавање очекивањима родитеља. Можда мора да одмени депресивног родитеља који нема снаге да обавља своју улогу, или настоји да буде савршен јер је родитељ сувише насилан и непредвидив.
Пошто цео живот изиграва миротворца и посредника, стармало дете никада није освестило сопствене потребе. Увек мисли о томе шта “треба” да учини, а никада о томе шта заиста жели. Запоставља своје жеље и израста у стегнуту особу која не уме да се опусти. У свим аспектима свог живота превише се залаже – код куће, на послу, у везама, као родитељ, па долази у опасност од прегоревања.
Фактор који ову динамику чини компликованом је завист коју стармало дете осећа према свом брату/сестри вечитом детету, које никада не мора ни о чему да брине. Иако га воле, не могу да избегну осећај огорчености због украденог детињства. У процепу између љубави, огорчености и потребе за слободом, стармала деца касније у животу често искусе егзистенцијалну кризу.
Насилник и трпељивац
У здравом сценарију, родитељ намеће дисциплинске мере детету које се понаша агресивно и без поштовања. Неки родитељи, међутим, то не раде, због својих проблема са везивањем и траумама. Будући да се плаше сукоба и напуштања, чине све да удовоље својој деци. Не желе да буду негативци и не реагују на лоше понашање своје деце. Избегавање родитељског ауторитета оставља деци слободу да сама постављају своје границе, што је немогућа мисија.
Kада постоји матретирање међу браћом и сестрама, настаје поларизована динамика насилника и трпељивца. То што насилнику може да прође агресивно понашање није нешто што је добро за њега. Деци су границе потребне и често их испитују управо да би открила где се оне налазе. Kада насилник не може да “напипа” границе јер их родитељи нису поставили, оно свет почиње да доживљава као хаотично и застрашујуће место. Често је насилник заправо занемарено, злостављано или рањено дете. Осећа се беспомоћно и постиђено изнутра, али не уме то боље да искаже него кроз злостављање своје браће и сестара.
Трпељивац је научио да ћути, јер целог његовог живота нико ње желео да га чује. Непрестано трпи насиље, али му нико не верује. Једини избор му је да се отуђи од своје трауме и закопа је дубоко у души. Kасније у животу, траума испливава на површину као хронични умор, телесни бол, депресија или анксиозност.
Уместо да слободно испољава своју љутњу и брани своје границе, трпељивац баца кривицу на себе и поунутрашњује агресију коју трпи. Постаје веома строг према себи и “унутрашњи критичар” му стално подрива самопоузадње.
Трпељавац своје прихолошке ожиљке и осећај срама носи са собом кроз живот, никад се не осећајући као пуноправна особа. Можда не верује да заслужује љубав и саботира прилике и љубавне везе. Понекад и сам постаје насилник јер не може да задржи у себи нагомилану огорченост.
Kада нас повреде, издају или напусте људи који би требало да нас воле, ожиљци се дубоко усецају и утичу на остале аспекте нашег живота. Нарушена веза са братом или сестром чини да увек чезнемо за помирењем. Можда смо се заглавили у тузи јер не можемо да одустанемо од овог односа који би требало да имамо а заправо немамо. Или још чекамо на извињење које неће доћи, на признање за оно што смо учинили, или на прихватање од стране породице. Kада изнова и изнова покушавамо да поправимо ствари а нема резултата, осећамо се беспомоћно. Понекад ћемо успети да поправимо однос. А понекад ћемо морати да прихватимо ствари какве јесу, и помиримо се са тим да немамо љубав брата или сестре.
Piše: Imi Lo, psihoterapeut i savetnik
Izvor: Psychology Today / Detinjarije.com
