Да ли можемо натерати неку особу да промени своје понашање?

Да ли можемо натерати неку особу да промени своје понашање? Одговор на ово питање је различит у зависности од тога да ли је та особа дете или одрасла особа. Одрасли људи се мењају само онда када они то сами желе. Одрасли су врло отпорни на спољашње притиске да промене оно понашање које је њима у реду, а за које други сматрају да га треба променити. Са децом је друкчије управо зато што је један од главних задатака сваког родитеља да утиче на дете да одустане од лоших понашања и постане добар човек.

Када неко, одрасли или дете, промени своје понашање, ми не знамо да ли је то особа урадила да би остварила неку корист, тако да је промена привремена, или је промена понашања резултат неке дубље, унутрашње промене личности што промену чини трајном.

Нови манири из користи

У првом случају особа мења своје понашање у одређеним ситуацијама и почиње да се понаша на пожељан начин зато што јој се то исплати. Та промена није искрена, па самим тиме ни трајна. Било да особа новим понашањем избегава неке негативне последицу, било да од новог понашања има неку корист, дато понашање није израз њене личности. То једноставно значи да ће се особа тако понашати све док од таквог понашања има корист, али чим више не буде имала корист, она ће се вероватно вратити на оно старо понашање које јесте израз њене личности.

Тако, на пример, деца одустају од негативног понашања када их ауторитет гледа или када знају да ће сасвим сигурно бити ухваћена да се неприхватљиво понашају. У емотивном смислу она имају страх од казне, а не осећање кривице. То је због тога што су у конфликту са спољашњим ауторитетом, а не у конфликту сама са собом, што је иначе карактеристично за осећање кривице.

Када се особа мења изнутра, она заправо мења неко од својих важних уверења о себи, другима или неком важном животном питању. Мењајући се изнутра она постаје „боља верзија себе” тако да почиње да се понаша на нови начин. До промене уверења долази због увида да је раније понашање штетно и да особа тим понашањем негира неку своју високу вредност. Када се особа промени изнутра, када промени уверење, тада је њено ново понашање резултат искрене промене и оно не само да одражава њену унутрашњу личност већ постаје дугорочан начин понашања у датим ситуацијама.

Тако на пример, када родитељ кажњава дете због неког дететовог лошег, опасног или штетног поступка, није му свеједно да ли ће казна довести само до промене у понашању детета, или ће довести до промене у начину на које дете доживљава себе, друге и свет. Да казна не би довела само до привремене промене понашања, него до унутрашње промене дететових уверења, дете мора прихватити казну.

Да би дете прихватило казну оно мора мислити да ју је заслужило, да је заиста погрешило као и да је казна праведна последица. Због тога није довољно само казнити дете већ са њим треба и разговарати о „прекршају”, о самој казни, али и о томе шта оно треба да научи и како да се понаша убудуће. На тај начин родитељ повећава вероватноћу да дете прихвати казну и да промени своја уверења.

Критика, а не одбацивање

Детету ће бити много лакше да се промени ако разликује себе од свог понашања. Оно ће тада разумети да критика, љутња и казна јесу заправо захтев да оно промени понашање, да нису одбацивање њега као особе. Оно ће разумети да добро дете може да се некада лоше понаша. Како дете жели да буде добро, вољено и прихваћено, оно ће тада увидети погрешност свог понашања, одбацити га у садашњости и у будућности, али и мењати се изнутра.

Ово што важи за децу, важи и за одрасле који су на пример кажњени неком казном, попут затворске казне. И овде је могуће да особа престане да се поистовећује са својим негативним понашањем, схвати да је оно лоше и одлучи да се понаша на позитиван начин. Проблем је што је проценат тако изнутра промењених осуђеника низак. Главни разлог је што многи људи који су у затворима не желе да се мењају, што поистовећују себе са својим понашањем и својом друштвеном улогом криминалца, и што својим отпором промени доказују систему да им не може ништа.