За израз „Ђавољи адвокат“ чули су скоро сви. Међутим, многи не знају на шта се тачно тај израз односи. Спорадична истраживања на нерепрезентативном узорку показала су велику креативност у тумачењу овог појма. Међутим, јако мали број људи зна право значење и настанак овог израза.
Израз “Ђавољи адвокат“, или у оригиналу “Advocato Diabolo “ је колоквијални назив за формалну позицију унутар католичке цркве под називом “Promotor Fidei”. Позиција “Promotor Fidei” је кроз векове прошла кроз разне облике, али је у суштини увек остала уско везана за процес канонизације.
Свеци “сумњиве репутације”
У првом миленијуму хришћанства, канонизација – процес прихватања неког истакнутог човека вере међу свеце, био је умногоме локалног карактера. Бискуп територије на којој је потенцијални светац живео или деловао би био главна особа која је одлучивала о посвећивању. То је временом довело до великог броја сумњивих канонизација, те је настала потреба за унификацијом тих правила.
Након раскола из 1054. године, у централистичкој контроли какву је римски Папа увео, било је потпуно природно да Света столица буде та која ће водити главну реч када је у питању канонизовање светаца. XI и XII век су прошли у успостављању централизације процеса канонизације, који је окончан булом папе Александра III 1170. године, којом су сва овлаштења над процесом припала Светој столици. Био је то део ширег процеса унутар католичке цркве, која је, успевши да се извуче из снажног загрљаја световних владара, покушала да формализује све процесе који су се унутар ње дешавали и који су били у њеној сфери интересовања.
Формализација канонизацијског процеса дошла је из жеље цркве да ограничи утицај гласина и тренутне популарности, дајући процесу чврсту, правну основу која је доносила већи кредибилитет светаца, али и саме цркве као организације.
“Ђавољи адвокат“ као филтер на пут до небеса
Канонизација је добила форму квази суђења, у коме су предлагачи, али и друга лица која су могла присуствовати овом процесу, бранили потенцијалног свеца од напада тужиоца, који је у овом случају колоквијално назван “Ђавољи адвокат“, јер му је задатак био да говори против свеца онако како би то радио и сам Ђаво.
Наиме, када би до одговарајућег органа унутар папске администрације стигао предлог о канонизацији одређене особе, задатак “ђавољег адвоката“ је био да на све начине оспори тај предлог.
Без обзира на своја уверења, “ђавољи адвокат“ је био дужан да изнесе све, па и најмање аргументе који су говорили против предложеног свеца, било да су његови грехови били животни или доктринарни. “Ђавољи адвокат“ водио је праву истрагу о предложеној особи, у којој би испитивао људе који су га познавали, оне који су са њим радили, и генерално свакога ко би о тој теми имао било шта сувисло да каже.
Католичка енциклопедија из 1913. године наводи да су задаци Промотор Фидеиа “спречити било какве исхитрене одлуке у вези са чудима које је изводио и врлинама које је поседовао предложени; морају му се доставити сви документи везани за процес канонизације; његове сугестије или сумње у врлине и чуда морају добити задовољавајући одговор пред конгрегацијом пре него што се учини и један следећи корак; његова је дужност да предложи природна објашњења за чуда која је предложени светац учинио, чак и да изнесе људске или себичне мотиве за дела која се приписују његовим врлинама…“
Грех као најуноснији бизнис
Карактеристичан пример рада “Ђавољег адвоката“ налазимо код Проспера Ламбертинија, који је обављао функцију Промотор Фидеиа скоро 20 година, пре него што је постао папа Бенедикт XИВ. Он је често и ствари које су на сваки начин позитивне, умео да представи негативнима.
На пример, средином XВИИИ века је одбијен предлог за канонизацију једног италијанског монаха, познатог по многобројним квалитетним религиозним текстовима. Иако суштина текстова није била упитна, Ламбертини је његову скрибоманију представио као таштину, неоправдану жељу за истицањем међу другим религијским писцима, те је стога тај предлог одбијен.
“Ђавољи адвокат“ био је нека врста филтера, који је онемогућавао да неко постане светац због тренутне популарности, неко над чијим ликом и делом постоји одређена сумња, као и да се спречи исхитреност у одлукама.
Иако је неформално успостављена неколико векова раније, до свог основног облика функција “Promotor Fidei” је дошла за време папе Лава X “Медичи папе” у процесу канонизације Лоренса Јустинијана. Свој коначни облик добиће и формално нешто касније, 1587. године, и од тада је “Ђаволов адвокат” званично постао једно од црквених тела, с тим да ће додатно добити на важности почетком XVIII века.
“Фабрика светаца”
Крај формалном, али делимично и неформалном, постојању “Ђаволољих адвоката“ доћи ће у другој половини XX века. Прво је, реформама из 1969. улога Пормотор Фидеи доста ослабљена, да би била и потпуно укинута под Јованом Павлом II 1983. године. Он је у свом делу “Дивини Перфецтионис Магистер” потпуно променио процес канонизације, укинуо пређашња правила и увео нове норме. Тако је функцију “Promotor Fidei” заменила функција Секретара, али са много мањим овлашћењима.
Ове реформе довеле су до процеса који је Ватикану донео надимак “фабрика светаца“. Наиме, папа Јован Павле II је за свеце прогласио 480 људи, колико и сви његови претходници од 1588 до 1978.
У XXI веку, улога “Ђавољег адвоката“ се појави с времена на време, мада у потпуно другачијим оквирима. Године 2002. при процесу канонизације Мајке Терезе, Ароуп Чатерје и Кристофер Хичинс су позвани да “сведоче“ против Мајке Терезе као светице.
Обојица атеисти, износили су апсурдне разлоге против канонизације, као што је неуспех у сузбијању сиромаштва у Индији и сличне ствари. Међутим, питања која би заиста могла да сруше предлог, као на пример практиковање вере са елементима паганизма, није било постављено, јер нико није желео да глуми “Ђавољег адвоката“ – неформално.
Извор: Историјски забавник