Данашњи назив овог поста је Велики, Часни или Васкршњи пост.
Назив Велики се односи на дужину, будући да је ово најдужи пост у години. Називи Часни и Васкршњи указују на значај празника којем претходе.
Међутим, овај пост у ствари није васкршњи пост. Ово су два поста. Први пост (први део овог поста) је Света четрдесетница, а други је Велика недеља (Страсна седмица) или Васкршњи пост у ужем смислу.
Дакле, Часни пост није од увек имао данашњи облик. Он је настао спајањем два поста: Св. Четрдесетнице и Велике недеље.
Први део данашњег Великог поста је четрдесетодневни пост којим се уподобљавамо Господу Христу који је четрдесет дана постио у пустињи и зато је најправилније звати га Света четрдесетница. Овај пост траје до Лазареве суботе (6х7 = 42 дана, мање 2 дана /Лазарева субота и Цвети/ = 40 дана). То је време „распуштања Цркве“. Као што се Христос добровољно предао власти сатане у пустињи, постећи 40 дана, тако се и Црква добровољно предаје на искушавање удаљавајући се од Христа, како би се уверила да се без Њега не може живети, и стога, журно се враћајући Њему на Лазареву суботу.
У житију Марије Египћанке видимо да се монаси у недељни дан пред Четрдесетницу, након Литургије и заједничке трпезе, опраштају, узимају мало хране и одлазе у пустињу у наредних 40 дана. До Лазареве суботе, односно до Цвети, када ће се вратити, када ће се опет формирати Црква, они ће се подвизавати у пустињи, а у манастиру остаје само неколико монаха који су неопходни за опстајање манастира. Прочитајмо оригинални, врло сликовити текст из житија: „У манастиру беше обичај, ради кога Бог и доведе тамо Зосиму. Обичај је овај: прве недеље Великог Поста презвитер је служио свету литургију, на којој су се сви причешћивали пречистим Телом и Крвљу Христа Бога нашег; потом су помало јели; онда су се опет сабирали у цркву, творили усрдну молитву и многе поклоне, целивали један другог, и сваки је пред игуманом чинио поклон просећи од њега благослов и молитву за претстојећи подвиг (овакав поредак је претеча данашњег тзв. Прашчалног вечерња, које се служи уочи почетка св. Четрдесетнице); после тога се капија манастирска отварала и сви су излазили у пустињу певајући заједно цео двадесет и шести псалам: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога да се бојим? Господ је заштитник живота мог; кога да се страшим? – У манастиру је остајао један или два брата, не да чувају унутрашњу имовину, јер лопови нису имали шта да украду, него да црква не остане без богослужења. И онда су прелазили реку Јордан. Сваки је са собом носио хране колико је могао и хтео, према својој телесној потреби: један је носио мало хлеба, други смокве, трећи урме, четврти расквашено сочиво, а пети ништа, само тело своје и на њему одећу. Ови што нису носили ништа од хране, ако би их потреба тела приморала, хранили су се зељем што расте у пустињи. Прешавши Јордан, они су се разилазили далеко један од другога, и нису знали како се ко пости или како се подвизава. Ако би ко случајно угледао другога, одмах се уклањао на супротну страну. И сваки провођаше време у непрестаној молитви, и врло мало узимаху хране у одређено време. Пошто би тако провели цео Часни Пост, они су се на Цвети враћали у манастир. Сваки се враћао, имајући савест своју за сведока свога труда; и нико није питао другога како се и на који начин подвизавао.“
Поредак богослужења током Св. Четрдесетнице указује на овај поредак: у ово време нема великих црквених празника, а Литургије пређеосвећених дарова које се служе, настале су из дисциплине самопричешћивања монаха у време „распуштене“ Цркве. Први празник по истеку 40 дана поста је Лазарева субота, као претпразник свечаног уласка Христа у Јерусалим, када се Црква опет формира и празнује. У Хиландару, као видљиви знак „распуштања“ Цркве, поред врсте и начина богослужења, која се по правилу у Четрдесетници обављају у припрати, а не у лађи и олтару, постоји и пракса да се иконе на иконостасу прекривају, а Часна трапеза се потпуно расформира, тако да остане потпуно празна (нема ништа на њој) и непокривена прекривачима.
У погледу броја недеља трајања Четрдесетнице, кроз историју, тај број је варирао у зависности како се долазило до четрдесет дана поста. Наиме, у једном периоду Страсна седмица је била уврштена у Четрдесетницу, па је она трајала шест седмица (без данашње прве седмице). Када је Страсна седмица изузета из Четрдесетнице, повећао се број са шест на седам седмица. Затим, будући да се недељом и суботом није постило, у број седмица Четрдесетнице ушло је осам (данашња Сирна седмица, због чега је, као Црквено памћење, остала одредба типика до данас, да се те седмице у среду и петак не служи пуна, него Пређеосвећена Литургија, као у току Четрдесетнице).
Формирање Часног поста
Да се Часни пост формира у данашњем облику, улоге су имале институција катихумената и покајна дисциплина.
И пре формалног настанка институције катихумената водило се рачуна ко и зашто жели да приступи Цркви. Јер, Црква жели да се увери о вери оних који су имали жељу да се крсте и о њиховој искреној намери да прихвате живот у Христу.
Сведочанство да је то тако имамо још у Делима апостолским код описа крштења капетана Корнилија. Три човека долазе код апостола Петра и зову га да поучи и крсти Корнилија. Они сведоче о Корнилију и о његовој предизабраности од Бога: „Корнилије капетан, човек праведан и богобојазан, на добру гласу код свега народа јудејскога, примио је заповест од анђела светога да те позове у свој дом и да чује речи од тебе.“ (Дап. 10;22)
Са оваквом праксом наставља се и у постапостоласком добу. „Апостолско предање“ Св. Иполита Римског сведочи нам да су оне који су желели да приступе Цркви доводили пред епископа и Сабрање да одговоре на питања о разлозима њихове жеље за приступањем. Чланови Заједнице који су их довели сведочили су за њихов живот (морал, статус у друштву, породично стање), јер је Цркви изузетно било важно да су будући њени чланови уједно и примерни чланови друштва.
Добивши пред Заједницом задовољавајуће одговоре од оних који су му приступили и гаранције од оних који су их довели, епископ је давао благослов да се кандидати, добивши статус катихумена, предају учитељима да их обучавају у хришћанској вери и хришћанском животу, учећи их молитвама и тумачећи им Свето Писмо и Сивол вере. Дакле, Цркви није био важан квантитет него квалитет чланова; желела је чланове који заиста свим срцем желе да постану хришћани, који знају шта значи бити хришћанин и који познају основе вере у коју улазе.
Када се приближило време крштења, они који су били изабрани да ће бити примљени у пуно општење са Заједницом, прелазили су у статус фотизомена (кандидата за просветљење – крштење) и додатно су испитивани. Није се толико испитивало њихово знање које су усвојили током катихизације, него како су проводили живот у катихуменату и како су примењивали хришћанска начела у свакодневном животу. Као и на почетку овог крштењског пута, тако су одговорни чланови Заједнице и сада сведочили за кандидате. Из улоге сведока који пред Заједницом преузимају одговорност за потврду достојности пријема оних које су довели, проистекла је касније институција кумства.
Након овог пређеног пута, фотизомени су крштавани на Велику суботу.
Дакле, пријем у Цркву кроз Св. тајну иницијације (уласка) у Цркву (крштење и миропомазање) увек је претпостављао катихетску припрему кандидата.
Институција катихумената, одн. припремања за улазак у Цркву формирала се током 2. и 3. века.
Литургијски фрагменти који сведоче да је време Великог поста било време за припрему кандидата за крштење:
- „Светлост Христова просветљује све!“, „Ви који сте за просветљење…“ (Литургија пређеосвећених Дарова; у даљем тексту ЛПД).
- Светописамска читања на ЛПД која одговарају поукама катихумена: Књига постања – стварање света и човека; Приче Соломонове – библијске моралне поуке; књиге пропроштава – указивање на Месију; Књига о Јову – етика.
Након крштења, током Педесетнице, новокрштени су додатно поучавани тако што су увођени у суштину хришћанског светотајинског живота – мистагошке катихезе (поуке).
У Цркви је увек било њених чланова који су толико сагрешили да својим грехом прљају чистоту Заједнице Тела Христовог. Такви чланови се на одређено време одстрањују од евхаристијског заједничарења. Након покајања и исправљања свог живота, они се враћају у Заједницу. Ово време кајања подразумевало је одређену покајну дисциплину: интензивнији пост и интензивније молитве, што се убрзо везало за време Четрдесетнице, када је иначе и Заједница постила и интензивније се молила (као што је некад постила заједно са катихуменима). То је, временом, утицало на формирање Великог поста, као времена прикладног за покајну дисциплину.
Начини поста у Четрдесетници, по сведочанству монахиње Етерије
Етерија или Егерија (око 400. г. н. е.) била је монахиња (можда игуманија) једног манастира у Шпанији или у јужној Француској. Написала је путописни спис „Путовање у Свету земљу, од Јерусалима до Синаја, затим натраг кроз земљу Гозен, даље до брда Небо, у Батанију (завичај Јова), до Месопотамије; повратак преко Тарса и Халкидона у Цариград“. То је најстарији познати опис оваквог ходочасничког путовања. У том спису сачуван је опис богослужбених поредака у Јерусалиму, с краја IV века. О начину поста у Св. Четрдесетници у њему пише:
„XXVII. Дани пасхални, када дођу, славе се овако: Као што код нас посте 40 дана пре Ускрса, тако и овде осам седмица посте пре Пасхе. А због тога осам седмица посте, јер се у суботе и недеље не пости, изузев једног дана суботе, у који бивају пасхална бденија и треба постити. Дакле осим овог једног дана, сасвим никада се овде целе године у суботу не пости. И тако дакле од осам седмица када се одузму осам дана недеља и седам субота, јер потребно да се једна субота пости, који се овде зову четрдесетница.
(…)
У суботу бива литургија раније, тј. пре сунца, због тога, да пре буду отпуштени они, који се зову: хембомадарији (седмичари). Јер такав је обичај поста овде у 40-ци, да они, који се зову хембомадарији, тј. они који посте кроз седмице, у дан Господњи (недељу), јер у 5. час (11 час.) бива литургија, да једу. На тај начин доручкују у недељу, и не једу више до суботе ујутру, чим се причесте рано у цркви Васкрсења. Због њих дакле, да би раније прекинули пост, у суботу пре сунца бива у цркви Васкрсења литургија. А када сам рекла, да због њих бива литургија рано, не што се они сами причешћују, него се причешћују сви, који хоће у онај дан у цркви Васкрсења да се причешћују.
(…)
Обичај је пак онде такав, да сви, који су — како овде кажу — апотактите, људи или жене, не само у време четрдесетнице, него и целе године, када једу, само једанпут дневно једу.
Ако има неких од апотактита, који не могу постити целе седмице, као што смо их горе описали, то целе четрдесетнице једу у средини (седмице) у пети дан (четвртак). А који ни ово не може, кроз целу четрдесетницу држи дводневни (пост); а који ни ово не могу, једу од вечера до вечера. Нико пак не истражује, колико треба постити, но сваки како може тако чини. Нити се хвали ко доста учини, нити се онај куди, који мање. Такав је наиме овде обичај. Јело пак у овим данима четрдесетнице ово је, да не једу ни хлеб, јер се не може добити, нити уље, нити (друго) што, што је са дрвећа, него (узимају) само воду и умерену чорбу од брашна. Тако за 40 дана бива пост, као што смо рекли.“
Неке богослужбене особености Часног поста
Богослужења у Часном посту карактерно се разликују од богослужења у осталом делу године.
У Часном посту богослужења карактерише „радосна туга“.
Црква се, као што рекосмо, у Четрдесетници добровољно предаје на искушавање удаљавајући се од Христа и уверава се да се без Њега не може живети. Стога се богослужбеним поретком, кроз дугачка богослужења (углавном ван олтара), са дугим библијским читањима (псалтир, старосавезна читања), тамним одеждама и пресвлакама у цркви, изражава туга због удаљавања, због изгнанства, због промашаја циља живота (тај промашај циља живота, онаквог каквог је Бог задао човеку, јесте грех).
Истовремено, богослужењем Црква изражава и тежњу за повратком из „пустиње“, тежњу за заједничарењем са Христом. Окретање од греха ка Богу и надање у повратак под окриље Христа и радост због тога, такође се изражава богослужењем. Јер, богослужење Цркве никада нема и не може имати за основу безнађе и потпуну, трајну тугу, него увек сталну радост и непрестани оптимизам.
Богослужбена књига из које се углавном служи у Часном посту назива се Посни триод. У Посном триоду налазе се богослужбене песме и библијска читања за сваки дан од Недеље митара и фарисеја до Велике суботе.
На свим богослужењима, уз земне поклоне (велике метаније) чита се молитва Св. Јефрема Сиријца:
* Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.
* Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени, слузи Твоме.
* О Господе Царе, даруј ми да сагледам грехове своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у све векове. Амин.
Земни поклони се чине и невезано за ову молитву.
По Уставу Лавре Светог Јована Златоустог на Светој Гори, велики поклон се врши тако да се коленима, рукама и главом додирне земља. По Јиречеку, чини се у три такта: прво се пада на колена, па на руке, и најзад се челом додирује земља. Према тумчењу Св. Василија Великог: „При сваком сагибању колена и опет устајању, ми самим чином показујемо да смо због грешности наше пали на земљу; а по човекољубљу Онога који нас је створио позвани смо опет на небо.“
Прва четири дана Четрдесетнице, као и у четвртак пете седмице поста чита се Велики (покајни) канон Св. Андреја Критског. У првом случају канон је раздељен на четири дела, а у другом се чита у целости.
У суботу пете седмице поста чита се Акатист Пресветој Богородици, као радосно укрепљење у поодмаклом подвигу поста.
Свака недеља у Четрдесетници посвећена је неком светитељу или догађају посебно: прва – Недеља православља; друга – Св. Григорије Палама; трећа – Недеља поклоњења Часном Крсту; четврта – Св. Јован Лествичник; пета – Св. Марија Египћанка. Разлози за то су или значај неког догађаја и светитеља за поуку и духовни живот (Нед. Православља, Недеља поклоњења Часном крсту, Св. Григорије Палама – исихазам), или то што неки од празника веома поштованих угодника Божијих, по минејском поретку, често спадају у време Четрдесетнице (Св. Јован Лествичнк 30. март/12. април; Св. Марија Египћанка 1/14. април), па су се увек померали на евхаристијске дане, тако да је остало у Цркви да им се спомен слави у одређене недеље, када се може служити пуна евхаристијска Служба.
Карактеристично богослужење у Часном посту је Литургија пређеосвећених дарова (ЛПД). То је Служба причешћивања Даровима који су освећени на претходној недељној Литургији и сачувани за ову прилику. Настала је из самопричешћивања монаха током Св. Четрдесетнице Даровима које су они на почетку поста понели са собом у пустињу, односно, касније, у келију.
У току Часног поста, сходно наведеним карактеристикама овог литургијског времена, не служи се пуна евхаристијска служба (Литургија), јер она је увек објављивање васкрсне радости која укида пост (дакле, пост укида служење Литургије, а Литургија укида пост). Из тих разлога у Четрдесетници нема празника (изузев Благовести). Ако и буде неки од „мањих“ празника (а да су заветни дани или црквене Славе), прослављање тих празника се помера на суботњи или недељни дан.
Како не би остали без благодатних Дарова за укрепљење и као знак да и поред „распуштања цркве“ нисмо остављени од Господа, сједињујемо се са Телом и Крвљу Христовим кроз служење Литургије раније савршених Дарова.
Ову Литургију, по одредбама богослужбеног Устава (= Типик) треба служити увече, јер и она укида пост. Наиме, верни су цео дан постили (нису јели), онда се причешћују, мало вечерају и одлазе на спавање, а сутра настављају пост. Но, из многих практичних разлога, који углавном поништавају поменути смисао служења увече, данас се ова Литургија служи углавном у јутарњим часовима, реметећи посни ритам.
Такође, по данашњој пракси, дани за служење ЛПД су среда и петак, али у пракси древне Цркве била је могућност свакодневног служења (изузев суботе и недеље, који су par excelllence евхаристијски дани).
Црна одежда
Видели смо да је Часни пост примарно у вези са крштењском праксом Цркве, а крштење није у вези са црном одеждом. Стога, ако истакнемо везу Часног поста са крштењем, а умањимо му жалосни, покајни карактер (рекли смо да је покајна дисциплина секундарно утицала на формирање Часног поста, а крштењска дисциплина примарно), долазимо до тога да црна одежда није знак нашег покајања, а још мање онога што је донела пучка побожност, да је то жаљење над страдајућим Христом (Страсна седмица). Још пре формирања богослужбених одежди (Исток, 3. век; Запад, 5. век) хришћани су доживљавали црну боју као боју овога света, боју за свакодневну одећу, док су за Дан Господњи, за недељу и Литургију, облачили светлу (белу) одећу.
Будући да је, видели смо, Четрдесетница време „распуштања“ Цркве, време када се добровољно предајемо олујама овога света, следствено, боја одежде је свакодневна, овосветска – тамна (црна). Супротно, сакупљање Заједнице, улазак у цркву, служење Литургије недељом, па чак и служење Литургије раније освећених Дарова, претпоставља искључиво светлу одежду (иако је устаљено да се ЛПД служи у тамним одеждама).
Доласком великог и радосног празника Уласка Христа у Јерусалим (Цвети) и њему претходећег празника Васкрсења Лазара Четвородневног (Лазарева субота) завршава се Света Четрдесетница и након прослављања поменутих празника улазимо у Васкршњи пост у ужем смислу тј. у Страсну (Велику) седмицу.
ЗАНИМЉИВОСТ:
По ави Доротеју, палестинском монаху, који је живео крајем шестог, почетком седмог века, а чији спомен се слави 5. јуна (по Јулијанском календару), Часни пост је годишње давање десетка свога бића Господу:
Пост траје 7 седмица х 7 дана = 49 дана
мање 7 субота и 7 недељ када се не пости = -14 дана
_________
= 35 дана поста
+ Велика субота = + 1 дан поста
_______________
= 36 дана поста
+ 1/2 дана Васкрса до причешћа + 0,5 дана
_______________
= 36,5 дана = 1/10 од 365 дана у години
(36,5 х 10 = 365)
