По свему најнеобичнија српска црква не налази се у Србији, већ на другом крају земаљске кугле, у Аустралији, у чувеном рударском месту Кубер Пиди, где се копао најквалитетнији полудраги камен, опал.

Црква Светог пророка Илије исклесана је 17 метара испод земље, а саградили су је пре тридесет година српски рудари, жељни своје вере и дома на петом континенту, у „престоници“ опала. Од око две стотине породица Срба које су у Кубер Пиди дошле „трбухом за крухом“, данас тамо живи још десетак.

Али, зато Срби из читаве Аустралије на храмовну славу, Светог Илију, дођу да обиђу ову уникатну светињу и варош у пустињи. Ту, скоро осамдесет одсто људи, због превисоких температура, живи под земљом!

– У време између два рата, када се на овом месту највише копао опал, није било клима-уређаја, а ни путева до овог пустињског дела Јужне Аустралије – прича, за „Новости“, Милован Аранђеловић, машински инжењер који је пре више од две деценије развио сопствени посао у Аустралији, али се готово сваке године враћа у родни Бусиловац, у околини Параћина, где „пуни батерије“ и по два-три месеца.

Милован је, августа ове године, други пут посетио Кубер Пиди и српску светињу, на дан кад је парохија обележавала тридесетогодишњицу. Она је право благо Епархије аустралијско-новозеландске и целе српске заједнице, а све више постаје и туристичка атракција. Једина је богомоља на петом континенту исклесана потпуно у утроби земље. Међу угледним званицама, на слави, били су владика Силуан и амбасадор Србије у Аустралији Раде Стефановић, а Милован је донео владичин трон, веома важан комад црквеног намештаја, направљен по његовим цртежима и замислима. Прошле године, кад је први пут дошао, поклонио је Богородичин трон.

– Осим иконостаса, тада други намештај нису имали. Богородичин трон је направљен од најквалитетнијег махагонија, три метра висок, а широк и дубок по метар. Имао сам огромну жељу да видим ту цркву, јер раније нисам никад био. Од Џилонга, где са породицом живим, до Кубер Пидија, прешао сам џипом близу 2.000 километара, возећи трон у приколици. Дочекао ме је старешина цркве, отац Милорад Јовчић, родом из Ћуприје. Он је ту од самог почетка, још од времена када су Срби, они који се стекли неко богатство копајући опал, донирали новац да се сагради храм. Тада је Кубер Пиди имао преко 14.000 становника, српску школу, фолклор… Данас, ту живи још само неколико наших рудара, док су им породице скоро хиљаду километара далеко, у Аделајду – напомиње Милован.

Ова црква је само једна од тридесетак широм Аустралије и Новог Зеланда које је он намештајем опремио. У Мелбурну има неколико српских цркава, остале су у Канбери, Аделајду, Бризбејну, Сиднеју, Перту… А све је почело у његовом родном Бусиловцу. Мештани су покренули иницијативу да саграде цркву. Како у Мелбурну има више од двадесет породица пореклом из Бусиловца, дијаспора се организовала да путем донаторских вечери прикупи средства. Милован је желео да направи и донира намештај, будући да је његова велетрговина, коју је у Аустралији развио, била везана за ту грану.

– Имао сам димензије, направио техничке цртеже и првом приликом потражио мајсторе за дуборез. Тако је бусиловачка Црква Светог Андреја Првозваног добила комплетан намештај – иконостас, владичин трон, Богородичин трон, певницу, свети престо, Христов гроб… Није све ишло глатко, било је почетничких грешака. Лист лозе на првом дуборезу више је личио на лист банане. Ипак, сви смо били пресрећни када смо све успешно завршили. Контејнере са намештајем, направљеним од махагонија, послали смо у Бусиловац бродом.

Касније је све ишло спонтано, присећа се Милован. Када је 2010. године у Мелбурну саграђена Црква Свете Петке, свештеник Душан Ракић из Мутнице, сада покојни, охрабрио га је да и за ту богомољу направи иконостас и све друго. То је већ био јако захтеван задатак. Са добрим пријатељем, Канађанином Ђефом Меганом, Милован је у Индонезији започео потрагу за тимом столара и дуборезаца који би правили намештај за православне цркве. Било је потребно доста времена да се они потпуно обуче. Наредних година, старешине цркава су се саме јављале кад год им је шта од црквене опреме било потребно. А Милован је све то завршавао из душе и срца. Средства за најнеопходније трошкове обезбеђивала би путем донација сама црква. Све остало била је Милованова брига, који није жалио ни времена, ни труда.

Са овим надасве срчаним човеком разговарали смо у његовој родној кући у Бусиловцу, где је допутовао из Аустралије крајем лета. Једва је дочекао да дође у завичај јер две претходне године није. Аустралија је, због ковида, била затворила границе, спустила „рампу“. У мајчином некадашњем дому, каже, сада одмара душу и спрема се да путује џипом поново по свету. Јер, то је оно што га „држи“. Одредиште му је, овог пута, западна Африка. Од Гибралтара, преко Марока, Западне Сахаре и Мауританије, до Сенегала.

НАГРАЂЕН ЗВАЊЕМ ПРОТОМАЈСТОРА

Због свог великог ангажовања у опремању српских цркава, владика Иринеј, тадашњи епископ Српске православне епархије у Аустралији, доделио је 2016. године Миловану Аранђеловићу звање протомајстора.

– То је за мене изузетно велика част и признање. Иринеј ми је у више наврата давао савете о избору црквених мотива на дуборезу, тако ми је помагао. Он је рођен у Америци, али је служио у Аустралији и био изузетно цењен. Имао је докторску дисертацију не само из богословије већ и из уметности и филозофије – напомиње наш саговорник.

Додаје да је, осим српских богомоља, опремао и друге хришћанске цркве – грчке, коптске и украјинске.

БУСИЛОВАЦ – ЏАКАРТА – ЏИЛОНГ

Животна прича Милована Аранђеловића (на слици) потпуно је несвакидашња. У Индонезију је отишао 1995. године да као машински инжењер монтира машине за једну америчку компанију у Џакарти.

Радио је у тој фабрици каблова од шест изјутра до поноћи, учио индонежански језик, упознавао земљу и људе… Као стручњак, брзо је напредовао, мењао фирме, па је пад Сухарта и велике социјалне немире, са супругом и две ћерке, дочекао у елитном градском кварту за богате странце и генерале. У Аустралију се коначно преселио 2003, где је са најмлађим братом Ђорђем проширио породични посао. Са супругом Јеленом, која је фармацеут, скућио се у Џилонгу и има две ћерке, Катарину и Анђелу. Обе су завршиле у Мелбурну медицински факултет и раде на тамошњим клиникама.

Извор: Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име