Raspoloženje prema hrišćanima u Turskoj, koji čine manje od 0,5% stanovništva, poslednjih nekoliko godina je sve negativnije. Godinama unazad u Turskoj su vođene antibožićne i antinovogodišnje kampanje tokom kojih su lepljeni plakati po ulicama, deljeni leci, kao i putem društvenih mreža. Važno je primetiti da su u ove kampanje bile uključene i različite javne institucije čime je dodatno pojačana postojeća atmosfera netrpeljivosti. Takođe, uočen je značajan porast uvredljivih komentara po društvenim mrežama i novinskim sajtovima na račun hrišćana i hrišćanstva. Kao ilustrativan primer navodi se jedna fotografija na kojoj je prikazano kako bradati musliman udara Deda Mraza. Predmet kritike bili su i bilbordi u gradu Konji u centralnoj Turskoj, kojima se stihovima iz Kurana pozivaju muslimani da ne budu prijatelji sa Jevrejima i hrišćanima. Bilborde je postavio lokalni ogranak Anadolske omladinske asocijacije (AGD).

Po novinaru Sejfi Genču, problem je u opštoj atmosferi u društvu koja ne ide u prilog manjinama, već u njemu vlada duh mržnje koji se raspiruje počev od školskog programa, u kome se hrišćanska „misionarska aktivnost“ svrstava u „nacionalnu pretnju“, preko medijskih napisa i reportaža, ali i propovedi u džamijama. Prema studiji koju je uradila Fondacija Hrant Dink, Jevreji i Jermeni su najčešće meta medijskog govora mržnje, a za njima slede Asirci (Sirijaci), Grci i hrišćani uopšte. Meta napada su i Kurdi, Alevi (neortodoksni muslimani, po učenju bliski šiitima), protestanti (kojima se iz verskih razloga zabranjuje ulaz u Tursku), rimokatolici i malobrojni Jazidi. Primetan je porast napada na hrišćanska groblja tokom kojih su uništavani spomenici, lomljeni krstovi, pa čak i prekidane sahrane. Uz to, zabeleženi su i slučajevi da zbog svoje veroispovesti hrišćani gube posao, zatim kidnapovanja, hapšenja zbog spora oko imovinskih prava, kao i slučajevi uzurpacije kuća onih hrišćana koji žive u inostranstvu.

Meta napada u maju ove godine bile su tri jermenske crkve u Istanbulu. Tako je 9. maja jedan čovek pokušao da zapali vrata crkve u distriktu Bakirkoj jer su, po njemu, Jermeni odgovorni za virus korone. Druga meta napada bila je 23. maja crkva Surp Krikor Lusarovič na čijoj kapiji je polomljen krst. Ove napade osudio je Garo Pajlan, poslanik jermenskog porekla iz opozicione, prokurdske, Narodne demokratske partije (HDP), optuživši vladajuće krugove za stvaranje atmosfere mržnje. Oglasile su se i Turske vlasti uveravajući da će učiniti „sve što je moguće“ da obezbede međuversku harmoniju i poštovanje manjina, dok je Erdoganov šef komunikacija dr Fahretin Altin potvrdio posvećenost da se očuva „mir i harmonija između Turaka i pripadnika drugih vera“.

Uoči proslave godišnjice osvajanja Carigrada (27-28. maj) pomenuta Fondacija Hrant Dink dobila je pretnje smrću putem elektronske pošte. Poruka je sadržala i rečenicu: „Možda ćemo se pojaviti jedne noći kada to najmanje očekujete“. Ova rečenica je čest slogan ultranacionalističkih grupa u Turskoj i mogla se čuti i pre nego što je 2007. godine ubijen tursko-jermenski novinar Hrant Dink u čiji spomen je fondacija osnovana. Zanimljivo je da je istu ovu rečenicu izgovorio i predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan pre vojne intervencije Turske u Siriji. Ipak treba reći da su počinioci pomenutih dela vrlo brzo uhvaćeni od strane policije, mada postoji bojazan da, poput počinilaca ranijih sličnih krivičnih dela, oni neće biti adekvatno kažnjeni.

Takođe, tokom maja 2020. godine turski magazin Gerček Hajat (Gerçek Hayat) objavio je specijal na 176 strana u kome se na osnovu jednog falsifikovanog pisma, verske vođe Jevreja (glavni rabin Turske), Jermena (bivši patrijarh Šenork I Kalustian), Vaseljenski patrijarh Vartolomej i drugi optužuju za veze sa Fetulahom Gjulenom, koga turske vlasti terete za neuspeli državni udar 2016. godine i terorističke aktivnosti. Predstavnici ovih verskih zajednica zatražili su od države da kazne magazin, ali kako je list vlasništvo medijske grupe bliske vlastima (porodica ministra finansija Barata Albajraka i Erdoganovog zeta) ne očekuje se da će to imati pravne posledice. Pojedini posmatrači smatraju da su zapravo mnogi napadi na verske i kulturne objekte, koji su oštećeni ili uništeni, posledica nečinjenja države, ali i vandalskih dela ohrabrenih retorikom predstavnika opozicije i vlasti. Prema poslaniku iz opozicione Narodne demokratske partije (HDP) Tumi Čeliku, asirskom hrišćaninu, nije slučajnost da nemili događaji slede nakon takvih polarizujućih izjava visokih zvaničnika.

Koliko je važna kultura govora predstavnika vlasti vidi se najbolje iz obraćanja turskog predsednika tokom savetovanja oko pandemije koronavirusa 4. maja. On je tom prilikom izgovorio: „Ne dozvoljavamo da teroristički ostaci mača budu u našoj zemlji… da pokušaju da sprovedu [terorističke] aktivnosti. Njihov broj se dosta smanjio, ali oni i dalje postoje“. Ta vrlo osetljiva sintagma, „ostaci mača“ (kılıç artığı), u ovom govoru odnosila se na pripadnike Radničke partije Kurdistana (PKK) koju Turska, SAD i EU smatraju terorističkom. Ipak, sintagma se često koristi kao uvreda u Turskoj i zapravo se odnosi na hrišćane Jermene, Grke i Asirce, koji su preživeli genocid u Osmanskom carstvu i Turskoj. Treba pomenuti da se ova sintagma tiče i pripadnika Alevi zajednice kojih u Turskoj po nekim procenama ima i do 20%. Odnedavno je ovaj izraz poprimio i zlobnije značenje, pa se kao i reč „Jermenin“, „jermensko kopile“ ili „jermensko seme“, koristi tokom svađa kao psovka ili uvreda, ne samo u parlamentu, kako bi se uvredili protivnici i ukazalo na to da imaju jermenske korene. U pojedinim krugovima se otvoreno pominje kako i sam Erdogan ima delimično hrišćansko poreklo.

Ova Erdoganova izjava izazvala je reakcije dela javnosti. Garo Pajlan osudio je Erdoganovu izjavu mržnje i napisao da „svaki put kada čujemo tu frazu, naše rane krvare“. Kolumnista jermensko-turskog nedeljnika „Agos“, Ohanes Kiličdagi napisao je da je „to uvreda za one koji su preživeli i za njihovu decu i unuke“ i da „to odražava mržnju koja je institucionaizovana generacijama“. On se još zapitao kakvi su politička kultura i jezik u zemlji koju koriste najviše vlasti koje tvrde da „nije bilo masakra u našoj istoriji“ i dodao „pa ako ih nije bilo, odakle potiče ta fraza, na koga se odnosi?“. Paradoksalno, kako je to primetila turska novinaraka Uzaj Bulut, ova fraza ne predstavlja poricanje masakara ili genocida, već naprotiv kao da „ističe ponos počinilaca“. Problem je utoliko veći jer sam šef države koristi takvu retoriku, koja je ne samo uvreda za žrtve, već i one preživele. Ovo dodatno uliva nepoverenje i zabrinutost za bezbednost kod hrišćana u Turskoj, jer kako je to primetio jedan kolumnista, „mač u svakom trenutku može da se vrati i završi posao“. Atmosfera oko ove izjave je dodatno zakomplikovana, jer je Erdogan u svom obraćanju od 11. maja izjavio da se neće predati malignim snagama iz FETÖ (inkriminišuća skraćenica za organizaciju Fetulaha Gjulena), PKK, spoljnih neprijatelja, uključujući „zle sile jermenskog i Rum (grčkog i grčko-kiparskog) lobija preko neprijateljskih centara iz Zaliva“.

Simbolika mača se javlja još u jednom vrlo slikovitom primeru. Naime, prilikom proslave godišnjice osvajanja Carigrada 29. maja 2020. godine, pod nazivom „Praznik osvajanja“, Erdogan je u svom govoru rekao: „Želim da  moj Gospodar ovom narodu podari mnogo osvajanja, mnogo pobeda…“. Potom je kolumnista Hurijeta, Fuat Bol, 1. juna napisao kako je „Mehmed Osvajač pretvorio Svetu Sofiju u džamiju kako to nalaže pravo mača“. Ova rečenica dobro dočarava želju islamista da Sveta Sofija bude džamija radi „duha osvajanja“. Sa druge strane, pomenuta Erdoganova izjava je naravno otvorila i pitanje čije zemlje će biti meta osvajanja s obzirom na intervenciju u Siriji, Libiji i pogoršanje odnosa sa Grčkom. A „duh osvajanja“, kako je primetio jedan novinar, takođe truje obične umove, i polako osvaja poštovanje ljudi koji su ostali sekularni i čini se oslikava i mogući mentalitetski obrazac u kom se posmatraju malobrojni preostali hrišćani u Turskoj.

Utoliko više je predmet kritika bila izjava, u decembru 2019. godine izabranog, novog Jermenskog patrijarha Bolisa (Konstantinopolja) Sahaka II Mašaliana, da su „sve manjine u Turskoj saglasne sa činjenicom da mi doživljavamo najugodniju eru za vreme administracije Partije pravde i razvoja (AKP)“. Naime, jermenska zajednica je godinama unazad bila sprečena da, usled bolesti prethodnog izabere novog duhovnog vođu, što je posledica stalnog mešanja države u taj proces (v. Pravoslavlje br. 1250). To mešanje je dovelo do toga da od mogućih trinaest kandidata za samo tri Turska da saglasnost da učestvuju u izboru. Ovo je sve dovelo do novih podela unutar nekoliko desetina hiljada brojne jermenske zajednice u Turskoj. Stav jermenskog patrijarha kritikovali su predstavnici jermenske dijaspore i iz razloga što Turska poriče genocid i bilo kakve organizovane masakre nad Jermenima i drugim hrišćanima. Treba dodati da je nedavno Visoki savetodavni odbor turskog predsedništva nekoliko sati razgovarao kako da se odgovori na „neutemeljene i antiturske optužbe“ po pitanju genocida nad Jermenima.

Ipak treba reći da je bilo pomaka po nekim pitanjima. Tako je otpočeta gradnja crkve za potrebe Sirijske (pravoslavne) crkve u Istanbulu (što je prva nova crkva od 1923. godine), dok Vlada nastavlja da pruža podršku verskim manjinama iz oblasti bezbednosti, kao i da plaća obnovu i restauraciju pojedinih registrovanih objekata.

Polovinom juna zvanična Turska je odbacila godišnji najnoviji izveštaj SAD o stanju verskih sloboda kao tendeciozan i rekla da se zasniva na neproverenim tvrdnjama. Prema ovom izveštaju Turska je stavljena u posebnu grupu za posmatranje, što je ujedno čini i jedinom državom članicom NATO na takvoj listi. Kao problemi i dalje se navode mešanje države u unutrašnje poslove verskih zajednica, porast incidenata i društvenog nasilja, neotvaranje seminara na ostrvu Halki, ključnog za obrazovanje pravoslavnih sveštenika u Turskoj, bez koga sve malobrojnija i sve starija zajednica ne može da funkcioniše, pretvaranje nekadašnjih crkava iz muzeja u džamije, pitanje statusa Svete Sofije, ali i posledice turske intervencije u Siriji.

Erdoganov nedavni poziv da se zaštite manjine, s obzirom na česte reference o neprijateljima države i sličnoj retorici, a posebno kada se sve češće političari u Turskoj pozivaju na „osvajačko pravo“, ne uliva nadu da će se društveni odnos prema malobrojnim hrišćanima i drugima promeniti. Ostaje da se vidi da li je to samo retorika zbog mogućih prevremenih izbora koji se sve češće  pominju.

 

 

Objavljeno u listu „Pravoslavlje – novine Srpske patrijaršije“ broj 1279. 

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime