Најдужа година у историји трајала је 445 дана. То је било 46. године пре нове ере. Тада је римски император Јулије Цезар позвао из Александрије астронома Сосигенија да унесе исправке у римски календар. Римљани су знали да година траје 6 сати дуже од 365 дана, али су до тада користили календар без преступних година. Због вишка се било накупило 67 дана разлике, које је Сосигеније додао у 46. годину, а потом увео да се сваке четврте године на фебруар додаје још један дан, како не би настајала разлика.
После ове јулијанске реформе (назване тако по Јулију Цезару), датуми пролећне равнодневице су били усклађени са Сунчевим кретањем. После ове било је још неколико исправки римског календара, а од цара Константина се користи и подела на дане у недељи.
Како се астрономија даље развијала, израчунато је да Сунчева година не траје 365 дана и 6 сати, него 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди (то јест, 11 минута и 14 секунди краће). Зато се од времена Јулија Цезара, до 1582. године, било накупило десет дана разлике.
Пошто је прецизан дан пролећне равнодневице пресудан за одређивање датума хришћанског Ускрса (који се одређује као прва недеља после пуног Месеца који пада на или после пролећне равнодневице), папа Грегорије 13 је одлучио да измени дотадашњи јулијански календар.
Реформу је извршио језуитски математичар Кристофер Клавијус, који је 1582. годину скратио за десет дана, а уместо да свака четврта година буде преступна, увео је да се године почетка столећа (1700, 1800, 1900) прескачу као преступне три пута, а да свака четиристота година и даље буде преступна.
Због тога се са вековима разлика између јулијанског и грегоријанског календара повећала на 13 дана. Но, десет дана који су папском одлуком избачени из 1582. године остали су једини датуми који се никад нису догодили.
С.Б.
Извор: Наука кроз приче
