Све што је било вредно суза, стало је у једно сећање на ветар заплетен у крошњама мог Јаблана. Била сам дете када сам га очима грлила до Неба; мој Јаблан више не постоји: Јаблан, као симбол узвишене будућности, слободе, достојанства и заувек живота, умро је.
Његова смрт је дошла брзо, али зачудо не неочекивано. То је одувек желео, „гроб у хладу!“. Заљубљен у Слободу, постигао је у свом кратком веку све што би други постигао за многих живота. Био је утеха, нежност, нада, ослонац, дах живота. И био је вољен, то знам!
Смрт је највећи непријатељ, али не може се коснути мог бола. Када вољено биће окуси смрт, бол због његовог одсуства не мине ни после 5, 20, као ни после више од 2020 година. Рана која не може да зацели доказ је да не постоји време, већ само постоји ово: дан у којем је живео и дан у којем наставља да Живи. Између је магловито.
Љубав коју Љубљени у свом одсуству дели са онима који долазе после њега, казује да сви заједно, и само заједно, постојимо у вечности. Његов бол исцелила је Љубав, наш бол исцелиће нови сусрет. Он је у Вечном, Христу хрлим, жудећи.
Родити се 2020 и неке године, макар и као Син који се од Оца вечно рађа, значи родити се свету који непрестано губи, а вечност не задобија. Родити се као Богочовек, родио си се човеку који губи земљу са које је потекао, губи идентитет, губи мир, губи здравље, губи живот, губи сећање на оно због чега је земљи послат.
Ако лептир замахне крилом на једној страни таквог света, производи ли олују на другој страни? Шта, онда, смрт и ишчезавање живота на једној страни света значи остатку света? Сећамо ли се како изгледа свет 2047. године? Стохиљадите? Имамо ли ми, уопште, Осми Дан у сећањима? Има ли тамо мог Јаблана?
Поздрави ме на одласку сећања, препознаћу те по љубави, и увек само по љубави, ако не сада, а оно у Другу Недељу, вечнога дана. Ако такав дан не би дошао, чему химне, чему заједничарење, чему жртвоприношење, чему страдање, Јаблане мој?
Смилуј се, Рођени, нама који не знамо шта чинимо, не знамо да волимо, не знамо ни да умремо за живот заувек с Тобом. Пошаљи нам утеху, нежност, наду, ослонац и дах живота на чудноватим местима, у неочекиваним бићима. У прошлости и будућем веку. Мој Јаблан тамо постоји. Између је магловито.
