Покајнички.
Ја сам, Оче, Твој блудни син!
Враћам се из предалеког, Твојим умом неухватљивог, несветог света. Блудио сам и блудничио ван окриља Твоје Љубави, по стазама трулим и мрачним, по земљама мочварним; пребивао по имањима опустелим, спавао по пећинама прехладним, са зверима окрутним и гладним.
Од оних сам што у гроб нехајно силазе, с демонима олако другују, сузе не проливају, у трулеж се претварају, у пепео враћају, а не знају да вапију за Тобом: „Похитај да ме избавиш, Боже мој, немој каснити!“
Не плачем, јер је моје покајање незнатно да би могло да обухвати читав универзум грехова којима сам обасуо Твоју љубав, Твоју веру у мене. Када се, једном, пробудим у магновењу, обливен знојем не труда, већ кошмарне ноћи, реци ми – где је разрешење? Расплет у вечности?
Одговараш – уразумићу те и утврдити на теби очи Своје.
Кад срце изда, разум је једино прибежиште и надање у моје спасење. Чак и моје. Ако завапим – „Зашто си ме оставио“, ако се вратим, ако касно буде прекасно – знај да знам: далеко су од спасења сви епитети падова мојих. Ипак ме спаси.
Син сам Твој, Оче, који поново блуди! Осуди ме Љубављу.
