Покајнички.

Ја сам, Оче, Твој блудни син!

Враћам се из предалеког, Твојим умом неухватљивог, несветог света.  Блудио сам и блудничио ван окриља Твоје Љубави, по стазама трулим и мрачним, по земљама мочварним; пребивао по имањима опустелим, спавао по пећинама прехладним, са зверима окрутним и гладним.

Од оних сам што у гроб нехајно силазе, с демонима олако другују, сузе не проливају, у трулеж се претварају, у пепео враћају, а не знају да вапију за Тобом: „Похитај да ме избавиш, Боже мој, немој каснити!“

Не плачем, јер је моје покајање незнатно да би могло да обухвати читав универзум грехова којима сам обасуо Твоју љубав, Твоју веру у мене.  Када се, једном, пробудим у магновењу, обливен знојем не труда, већ кошмарне ноћи, реци ми – где је разрешење? Расплет у вечности?

Одговараш – уразумићу те и утврдити на теби очи Своје.

Кад срце изда, разум је једино прибежиште и надање у моје спасење. Чак и моје. Ако завапим – „Зашто си ме оставио“, ако се вратим, ако касно буде прекасно – знај да знам: далеко су од спасења  сви епитети падова мојих.  Ипак ме спаси.

Син сам Твој, Оче, који поново блуди! Осуди ме Љубављу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име