Видовдан, празник сећања на косовску погибију, обележен је црвеним словом у календару СПЦ, а за назив празника везује се Свети Вид који је, према „Прологу“ владике Николаја Велимировића, поријеклом са Сицилије, а хришћанство је задужио подвизма у време цара Диоклецијана, великог прогонитеља хришћана.

Исти датум у календару СПЦ се помиње и као празник старозаветног пророка Амоса – славе српског кнеза Лазара који је погинуо на тај дан, а у навечерје празника се својим велможама причестио у цркви Самодрежи на КиМ.

Према „Прологу“, СПЦ истог дана слави и свог патријарха Јеферма, кога је Сабор изабрао 1375. године и који је „1382. венчао кнеза Лазара за цара“.

Као што хришћани у страдању и васкрсавању Исуса Христоса виде наду за боља времена, тако је и ова битка носила наду за неко будуће ослобођење целе нације.

За име кнеза Лазара Хребљановића, косовске јунаке и битку везане су многобројне легенде, па и косовски циклус српске епске поезије који је сачувао од заборава велики дeо српске историје прије и послије пада Србије под власт Отоманске империје, у којима се Косово, уз православље и светосавље, слави као непресушни извор српске духовности.

Према предању цркве, уочи боја на Косову кнезу Лазару се јавио анђео Господњи, а његове речи забележио је народни песник: „Којем ћеш се привољети царству дал’ земаљском или небескоме?“

Народни песник бележи истовремено и речи човекољубивог и христољубивог Лазара који позива српске витезове да се „као Христови ратници“ супротставе најезди „Алахових ратника“: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека“.

Надирућој турској војсци предвођеној султаном Муратом, на подручју ријека Ситнице и Лаба супроставила се много мања српска војска предвођена кнезом Лазаром Хребељановићем.

Дуге припреме и на српској и на турској страни говориле су јасно да се ради о великој борби. То се видело већ и по том што су на бојно поље кренула и оба владара лично – кнез Лазар и султан Мурат са два сина Бајазитом и Јакупом.

Подударности косовског и хришћанског мита су очигледне: кнез Лазар између царства земаљског и небеског бира ово друго, кнежева вечера уочи боја јесте као последња (тајна) Христова вечера, Вук Бранковић произведен је у Јуду, Милош Обилић, који је убио Мурата, произведен је у Светог Петра који брани Христа у Гестименском врту, а Косовка девојка је новозаветна жена мироносница.

Након битке тело кнеза Лазара је сахрањено у његову задужбину, манастир Раваницу, да би у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем било пренето у фрушкогорски манастир Врдник.

Лазарева жена кнегиња Милица, послије мужевљеве погибије се монаши и узима име Јефимија, а по предању, заједно са женама погинулих српских војника, основала је манастир Љубостињу.

Свети кнез Лазар, задужио је православну цркву борећи се за хришћанство и градећи цркве и манастире. Његове задужбине су манастири Горњак и Раваница, која је посвећена Светом Вазнесењу Господњем, где данас почивају његове свете мошти, враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.

На српским православним иконама Свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсеченом главом у левој, као симбол мученичке смрти.

Сећајући се једне од највећих погибји српске војске и српских велможа на челу са кнезом Лазаром Хребељановићем, 1389. године, српски народ слави моралну побједу косовских јунака, које је СПЦ сврстала у ред великомученика који су се као последње хришћанско упориште супротставили најезди ислама и надмоћне Отоманске империје.

На месту битке на Газиместану као ендемска врста постоји црвени косовски божур, а по народном веровању у поноћ, уочи Видовдана, реке постану црвене и потеку узводно.

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име