Из дланова ми топлих
шибљике ка небу,
под крошњом груди
– хлад звери и човеку.
Испод коре збијени
самотни годови
– радују се дрвосечи.
Самоникла,
пламенолика,
пркосим шуми
којој не припадам.
Ветру шуморим:
– Нека буде шта буде!
Ја сам дрво
које не разуме људе.
Врбове ми гране
карма калемила.
Чиме?
Зар, сувом сузом,
да се напојим,
сувом сузом,
младицу ожилим?
Ветру цвилим:
– Коме да листам,
корен без изданка?
Јадна ми моја,
испуцала земља,
моја мрка мајка.
