1.
Оче гласниче,
отврдло ми ухо,
где све не газих,
чега се не нагледах,
где не стигох тражећи провиђење.
Двострука кожа пуцала
под бичем времена,
до врата свести бауљала
просветљена болом
више него осмехом,
испод блатњавих ципела
усправљала.
Ватра води, вода пламену:
жарила, гасила, палила,
изгарала, тонула, испливавала,
удисали ме –
у даху им испаравала,
о звери се спотицала,
хранила их собом,
падали у мени људи,
у њима – падала и ја.
2.
Оче пророче,
очи ми се замутише
под крстом тражећи родитеља
и седмокрилог анђела,
откровење у молитви,
из Мртвог мора свитке спасења.
3.
Оче греха,
обезобличена под небом блуда,
грех и греху осуда,
покров и покривка,
за ноћ вечношћу љубљена,
прах векова бесмисленог расипања,
у средогруђу,
племенито сам срце,
од самилости
до немилосрдности –
растезала.
4-
Оче намерниче,
недостајао си
да свратиш понекад
у моје гладне године,
зрном нежности,
ко нафором,
глад детета утолиш,
а онда, опет,
под луком левог ребра
наставиш да бридиш.
5.
Оче спасиоче,
грудима отврдлим
стену сам дробила,
пред сузом падала,
пуцала ми често
мембрана између снова и јаве;
али призивам те сада –
на чело ми стави
месец уместо дуката!
На бдење позови змије и вукове,
птице са небеског престола,
али не и људе,
не и људе…
6.
Оче мојих очева,
све болније ми контракције душе
разум нејако посмрче,
уместо радости,
у срчано ушће уливам тугу,
прецима могу, али себи –
себи не умем да опростим
што изгубљено не налазим (тражим).
7.
Мудри оче, родитељу,
и благост и проклетство
девет колена
у крвотоку носим.
Не разумех тада,
али сада,
кад зрелост вид бистри,
а ноге, у лутању,
по шикарама живота, издају,
знам, хтели сте да схватим;
да су сви путеви погрешни
ако не научиш
да их прелазиш у себи.
Дивни стихови величанствене поетесе