Гроб без крста (трагедија ума Лава Николајевича Толстоја) – део први

Заувек смо осуђени да бирамо између добра и зла, а трагедија нашег избора је додатно погоршана нашим колебањем око самих појмова шта је „добро“ и „зло“… Лав Николајевич Толстој — несумњиво геније светске књижевности и истакнути мислилац — има израз: „Ум ума и ум срца“. Ум је лукав! Може да објасни све онако како то човек изгубљен у лавиринтима гордости жели да чује. Срце је оно које сагледава Истину — Христа! Само срце зна пут до Спаса! А срцу није потребно објашњење! Сва благодат Духа садржана у Црквеним Тајнама, које је гроф Лав Толстој узалуд целог живота покушавао да схвати умом, усмерена је на очишћење срца. Велики ум мислиоца никада није био у стању да разуме једноставност „ума срца“.

У томе лежи трагедија Лава Толстоја.

Гроб без крста

Ни крст, ни надгробни споменик не красе гроб Лава Николајевича Толстоја, највећег руског писца и хуманисте, дубоког мислиоца чији је живот био пун интензивних и понекад заиста мучних духовних трагања.

У Јасној Пољани, имању породице Толстој, посетиоци су и даље изненађени када виде травнату хумку.

Гроб је познат по потпуној осамљености: гај храстова и бреза, шикара лесковина, јаруга, шума…

Овде, на осунчаној ливади, око километар даље од куће, недалеко од пута где је гроф Толстој свако јутро волео да прошета, је немирни дух писца нашао свој „вечни починак“.

Можда би само перо Лава Толстоја могло исправно да опише хладну туробност овог гроба без крста.

„Молила сам се и плакала…”

Априла 1911. Софија Толстој је написала у свом дневнику: Дан је топао, али ветровит. Први пут сам изашла напоље и отишла, наравно, до гроба Лава Николајевича. У даљини су звона непрестано звонила. „Христос васкрсе!“ звучало је по целој Русији, али тамо, у шуми, на гробу, све је ћутало; осушени венци љуљали су се на ветру, а ја сам се молила и плакала.

Чини се да Софија, Толстојева супруга и непогрешива помоћница, мајка његове тринаесторо деце, није могла да не плаче због чињенице да се њен славни муж са којим је била у браку четрдесет осам срећних, али несрећних година, прилично изгубио у свом трагању за Истином тако што је својим „чврстим умом“ развио религиозну и филозофску доктрину која је одвела велики број људи од Христа.

Вероватно је такође плакала због оних дневничких записа које је Лав оставио у вези са њиховим брачним животом, које ће убудуће читати толико људи.

Оптуживали би Софију да није могла да разуме духовну потрагу свог мужа и да им је загорчавала породични живот свим оним скандалима који су изазивали међусобну мржњу. Са жељом да свог мужа, генијалног човека, чврсто „веже“ за „земаљски просперитет“, Софија је пропустила да примети када је и како духовна веза између њих прекинута.

„Шта је потребно да га се веже?“, искрено би питала Софија Толстој у свом дневнику. „Учили су ме да морам да будем искрена и да га волим, да будем добра жена и мајка. Све је то у књигама – али све је то бесмислица! Не морате да ВОЛИТЕ, већ морате да будете ЛУКАВИ; треба бити паметан и све сакрити, пошто људи без злобе никада није било, нити ће бити. И, што је најважније – НЕ ТРЕБА ДА ВОЛИТЕ.”

Како је Софија, која се таквог става држала више од четрдесет година брачног живота, могла постати Толстојев „ковчег спаса“ у његовој очајничкој спирали духовних заблуда?

Пут у „земаљски рај“

Питања о смислу живота заокупљала су Толстоја већ у раном детињству.

Чврсто је веровао да постоји „зелени штап“ на ком је урезана тајна среће за свакога и да сви људи треба да постану „браћа као мрави“. Стављајући велики нагласак на моралне принципе као везујућу снагу бића и људски ум као стваралачку, а не деструктивну силу, будући велики хуманиста је започео потрагу за путем који води у „земаљски рај“.

До своје петнаесте године Лав Толстој, крштен у детињству у Руској православној цркви, поштовао је сва црквена предања и каноне, али је његово велико интересовање за филозофска дела француских просветитељских аутора учинило своје: ватрени противник хришћанства Жан- Жак Русо је постао његова „икона“, а са шеснаест година Толстој је свој крст заменио медаљоном са Русоовим портретом.

Тек после четрдесете, када је постао разочаран овом песимистичком филозофијом која није могла да понуди никакве „разумне одговоре“ за његов трагајући ум, писац је био приморан да призна да је вера та која испуњава човеков живот смислом. Тада се Толстој поново окренуо православној вери: често би посећивао црквене службе, читао богословску литературу и водио дугачке разговоре са старцима Оптина Пустиње.

Његов сусрет са Светим Амвросијем Оптинским оставио је велики утисак на њега, и често је о томе говорио: Овај отац Амвросије је заиста свети човек. Разговарао сам са њим и некако сам осетио олакшање и утеху. Када разговарате са неким попут њега, доживљавате блискост са Богом.

Свети Амвросије је, напротив, горко јадиковао присећајући се свог разговора са Толстојем: „Колико горд човек… тако саможив…“

Уместо да прихвати хришћанску веру у свом срцу, Толстој ју је једноставно истражио и протумачио својим великим умом и наставио да је „прочишћава“ од „ирационалног“: „Разговор о Божанском и вери довео ме је до велике и дубоке мисли и осећам се способним да свој живот посветим њеном остварењу. Ова мисао је основа нове религије која одговара развоју човечанства — религије Христове, али очишћене од вере и мистерије; практична религија која не обећава будуће блаженство, већ нуди да се живи блажено овде, на земљи“, пише Толстој у свом дневнику.

„Царство Божије на земљи“

Толстојев велики ум се усудио да развије сопствену религију!

Почео је отворено да негира Тројичног Бога и сматрао је Исуса Христа једноставно великим Човеком; није био вољан да призна девствено зачеће Христово и Његово Васкрсење; одбио је да поштује Свете Тајне Цркве и свете иконе.

Са позиције „здравог разума“, писац је одбацио Стари завет и преписао четири јеванђеља Новог завета, одбацујући „непотребне“ делове Светог писма.

Толстој је искрено веровао да је на основу „прочишћене религије“ могуће успоставити „Царство Божије на земљи међу људима“. Немирни дух писца никада није прихватио веровања хришћанске цркве и његов „поносни ум“ се очајнички супротстављао „уму срца“.

Написавши Критику догматског богословља у четири тома и развивши „У шта Ја верујем“ као своју религиозну филозофију, Толстој је у својој Исповести детаљно изложио историју и разлоге свог неслагања са Православном црквом коју је доживљавао као друштвени , политички и економски чинилац, али не и као духовни појам.

Чињеница да је Толстој оштро критиковао Цркву значи да је постојао елемент дубоке личне озлојеђености и нескривене иритације. Али, нажалост, никада нећемо сазнати узрок такве огорчености. Било како било, оштра критика свештенства привукла је пажњу целог света на Толстоја.

Упркос његовом међународном угледу, отац Јован Кронштатски је отворено рекао:

Толики духовно слепи људи су учили и још увек уче од Лава Толстоја, док су жељно читали његова дела и упадали у његове мреже, отуђујући се од Бога, падајући у очај и окончавајући сопствене животе. Ово су плодови ђавољег талента који су засадили непријатељи Божији.

Године 1896. К. П. Победоносцев, главни прокурист Светог Синода, у свом писму бившем професору С.А. Рачинском писао је:

Тако је грозно помислити на Лава Толстоја. Он ту страшну заразу анархије и безверја шири по целој Русији!…Као да је опседнут демонима — и шта да радимо с њим?

Цар Александар Трећи је у вези с тим говорио:

Не правите од Толстоја мученика, нити мене његовим џелатом.

У жељи да избегне конфликтне неспоразуме међу интелигенцијом, која је слепо идолизирала Толстоја, Црква није желела да привуче пажњу јавности на верску заблуду писца.

Желећи да му помогну да схвати своје грешке, многи јерарси православне цркве ступили су са њим у преписку и водили дуге разговоре, укључујући митрополита Макарија (Булгакова), епископа Алексија (Лавров-Платонов), архимандрита Леонида (Кавелина)…

Али…

Сви без успеха.

Тек када је Толстој објавио свој огромни роман Васкрсење (у Русији и у Европи!), где је отворено исмевао Тајну Евхаристије, свима је постало јасно да се више не може ћутати, јер је то довело до двосмислене ситуације: Толстој је себе називао хришћанином, све време отворено промовишући лажна верска уверења драстично супротстављена православном хришћанском учењу.

Јавност је чекала реакцију Цркве.

И Црква је одговорила!

Часопис „Црквени гласник“ објавио је „Решење Светог Синода од 20-22. фебруара 1901. године, број 557 са обраћањем верној деци Православне грчко-руске цркве у вези са грофом Лавом Толстојем“ које је званично обавестило о грофу Лаву Толстоју као отпадајућем од Цркве, јер су његова јавно исказана уверења била апсолутно неспојива са православном вером.

Олга Мејер

БИЋЕ НАСТАВЉЕНО

ИЗВОР: https://orthochristian.com/148449.html

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: На Светог Григорија Паламу Лета Господњег 2022.