Оно што називамо моралом или етосом човека јесте начин на који се он односи према егзистенцијалном догађају своје слободе: морал пројављује шта човек јесте у начелу, као икона Божија – као личност – и такође шта он постаје кроз догађај своје слободе – биће преображено или биће «по подобију» Божијем.
Овакав поглед на морал нам допушта да се приближимо правом садржају који је Православна теологија дала истини пада и греха, садржају живота и егзистенцијалног искуства.
За Православну теологију, пад човеков представља његово слободно одрицање могућности учествовања у истинитом животу, у личном односу и љубавној заједници – што представља једину могућност за човека да буде ипостас личне посебности.
Пад извире из човекове слободне одлуке да одбаци личну заједницу са Богом и да се ограничи на аутономију самодовољности сопствене природе.
Према Библији, узрок пада се односи на почетни избор природне независности од стране првостворених људи: «У дан када будете јели од дрвета познања добра и зла, бићете као богови» (Пост 3, 5). Овај изазов је пред човека поставио егзистенцијалну могућност самодовољности аутономије његове природе: могућност природе да на основу саме себе одреди и исцрпи догађај постојања.
Овај вид «обожења» људске природе је усмерен против саме њене истине: то је «егзистенцијална лаж», фиктивна могућност живота.
Човекова природа је тварна и смртна. Она учествује у бићу, у истинитом животу, само до оне мере када саму себе превазилази као егзистенцијлни догађај личне посебности.
Човек има биће и устројава ипостас живота и превазилази смртност своје природе само уколико остварује личносни начин постојања који је и Божији начин постојања.
То значи да човек изводи своју могућност ипостасног идентитета с ону страну простора, времена и ограничења природе, из Божије личносне егзистенције. То је његов егзистенцијални одговор на Божији позив на личносну заједницу са Њим, на позив који дарује биће.
Од тренутка када људска личност одбаци тај позив и ту заједницу на којој је сама утемељена, од момента када затражи природну и егзистенцијалну независност, она постаје отуђена сама од себе.
Личносна егзистенција није тиме уништена, јер управо она претпоствља човекову слободу да окуси егзистенцијално отуђење.
Али његова лична посебност престаје да сабира могућности људске природе у егзистенцијалном догађају односа и заједнице која превазилази природу и ослобађа егзистенцију природних неопходности.
Личносна посебност је омеђана природом, она је једна индивидуална аутономија која се сукобљава са аутономијама других, распарчавајући на тај начин природу.
Људска природа је распарчана на индивидуалне воље које изражавају потребе и настојања индивидуалног бића да преживи у својој природној самодовољности.
Постојање је поистовећено са инстиктивним, природним потребама за независним опстанком.
Природне потребе индивидуалног бића, попут исхране, самоочувања, постају сврха по себи: оне владају човеком и завршавају као «страсти», узрокујући патњу и најснажнији бол, изазивајући, напокон, смрт.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала (са предговором епископа Калиста Диоклијског), Крушевац, 2007.
Наслов изворника:Christos Yannaras, The Freedom of Morality, VLADIMIR`S SEMINRY PRESS, Crestwood, New York, 1984.
Превод са енглеског: мр Александар Ђаковац
