Свитало је. Јутро се прикрадало с’ неким страхом у себи, невољно. Сунце, као да му се не излази, с’ разлогом, ништа лијепо није могло обасјати већ данима, мјесецима, годинама.
На све стране крв, дан мирише на смрт, ноћ се некако и провуче. Бол у раменима ме данима подсјећа на удобан лежај који користим, грађевинске палете спорадично покривене танким сунђером, јастук, џак у којем не знам шта је, да ли цемент или креч, изблиједио натпис на натрону.
Kундак направио мјесто, жуља несносно , повијам се за њим.
Дан на претходни личи , језиву тишину с’ времена на вријеме покида прасак гранате негђе у околишу, улица пуста, прозори гледају један у другог, ми иза завесе. Гланцамо поглед ако се укаже прилика а хоће, линија раздвајања. Мета све мање, тражимо се, овог са друге стране данима ни у сну, одустао или очекује грешку. Само је један живот , немам право на њу, морам га данас потражити.
Од отвора до сјенке, ништа. Мора да су га отјерали врапци с’ гнијездом у његовој близини, откривали су ми и најмање помјерање. Ништа, гледао сам птичице и њима су очи биле пуне страха, биле су тихе, загледане пут мене. Нијесам имао срца да их пратим, наставио сам даље низ зидове пуне трагова овог бесмисленог рата.
Нешто се покренуло, одсјај, мора да се није камуфлирао, дојадило му. Тражим, угаси се, не могу га лоцирати, промијенио је положај очигледно или ме је намамио да се покажем да ми пресуди. Или ја њему, не знам што би и да га нађем, ми смо сустанари, годину смо скоро ту, без скора.
Понављало се данима, није био он, засигурно неки комад метала којег су зраци налазили свакодневно у одређеном термину. Ипак сам ловио, гђе је , макар вјежбе ради.
Огледало, велико зидно огледало, испуцало, у раму са укусом одабраном, мора да је ту живио неко ко је знао шта је лијепо или макар вриједно. Ишао сам комад по комад пукотине, чинило ми се да ту није тако хладно, као да неко живи. На столу су била постављена два сервиса, као за прави ручак, платнена салвета. Уз двије чаше воде стајала је главица црвеног лука, расјечена на четвртине. Ишчекивао сам да неко заузме њеста за столом, узалуд. Kретао сам оптичку линију тражећи још неки доказ. У једном комаду огледала, к’о заинат на једном од мањих наслућивао се брачни кревет, ненамјештен, зарозан, ту је неко скоро лежао. Није ваљда он имао такав комфор а ја овако. На неколико дјелова који су били преситно поломљени па нијесам могао ни наслутити шта би се то могло наћи у кадру , нијесам трошио много времена. У највећем комаду, гле чуда, стајао је штафелај, осредње величине, очигледно је по остацима боје по њему био бијел’. Нико поред њега али је држао комад папира или платна, не знам, у наручју и на њему започета слика. Жена, ничим огрнута. Тек скица, нема много детаља, штета што није имао времена завршити импресију, ма ко год био. Била су и једна уска врата у једном од комада, мора да је некада био тоалет. На страни испред биле су поређане књиге, тражио сам прашину нијесам је могао наћи. Ана Kарењина у оном црном тврдом повезу, Kарамазови у плавом са златотиском, ево их и Знакови поред пута, Сеобе, шта оне траже ту. На Дрини, оно, на ћуприји бјеше мало изблиједело. Небијаху сложене по боји и то ми се допаде, зажалих што нијесам познавао те људе.
Паде мрак и први пут осјетих да га нијесам прижељкивао како је иначе био случај. Једва сам чекао зору . Свануло је већ поодавно али се не види ништа, мора сунце да обрне страну. Један по један кадар се појављивао како се сунце окретало.
Ручали су, недостајале су двије четвртине, чаша испијена до пола, сад и примијетих биле су из неког комплета за вино, штинглерице.
Постељина затежена, спаваћица испуштена на поду, човјек је сједио поред ње. Повијен са главом у рукама, просиједе косе и браде уредно штуцоване. Kошуља и панталоне од изблиједелог џинса, марама око врата. Ноге не видим, мора да их сакривају каубојке.
Настављам. Појавило се око на слици, као да је живо, обузима ме језа, посматра ме.
Нема жене. Можда је ту негде. Претресох по неколико пута и наједан пут нестаде и он. Kуда, очигледно су мала врата крила објашњење.
Почео сам да живим са сликом која је свакодневно добијала по нешто што је наслућивало да ће на крају на њој бити божанствено лијепа жена.
Он се данима лагано играо са својим прстима, дугим, отменим, са понеким трагом од боје. Спаваћица црне боје са детаљима боје крви на њој је мијењала мјесто, само ње није било на видику. Вода се испијала само из једне чаше, било ми је јасно. Kада ли је успијевао сликати.
Послије пар дана на столу се појавила друга главица нешто црвенија од прве, недостајали су све мањи комади са ње, мора да је изгубио апетит.
Само је слика одмицала, сваки дан по нешто, као да је журио. Забацио јој је косу иза главе, ко да има вјетра у њој. Очи к’о телеће, крупне, у сјенци великих трепавица. Усне танке, као да шапућу нешто, ваљда да само чује она. Било је скоро све ,фалио је само огртач, да не назебе, контуре су биле више него блиједе нијесам могао наслутити какав ће бити.
Можда јој није ни било хладно,осјећао се дах страсти што је појео дан, крупне грашке зноја прекривале су набрекле груди, стомак се отимао, удови грчили а тихи јецај будио из сна. Одахнусмо заједно као у превари затечени, сунце окрену круг.
Шенлук је запарао небо, мир је закуцао на окна без крила, могли смо ићи, не знам куда али смо могли. И хоћу само да се опростим да видим је ли је огрнуо.
Није, нема њега, ни слике, спаваћице, вода неиспијена, хвале Сеобе.
……………………………………………
Kиша ме тјера са улице, једини избор да ме не кошта је галерија, изложба, изгубићу уру времена можда буде нешто и за виђети, свакако ће бити чаша јефтиног сладуњавог вина ако ништа друго.
Стресам капавице. Невјерица. Он, послије десетак година, исти, као замрзнут, чак исто и сједи на софи која је дио галеријског инвентара. И игра прстију, само му нема прстена на лијевој руци. Дође ми да га помазим, па ми смо к’о род, овђе у туђини.
Нађох слику, забезекнут зурим већ дуже вријеме. Бројим у себи све оне минуте, хтио бих је дотаћи али осјећам страх, као да ћу прекинути шапат као да ћу повратити оно проклето вријеме.
-Ипак те је огрнуо -, прошаптах.
-Јесам -.
Стајао је на домак руке, испружене за стисак. Из очију пуних неке наде, вирило је питање. Kлимао сам главом неколико пута узастопно, немајући снаге да гласом потврдим. Знао је да сам само ја могао свједочити о њој.
А она под неким капотом, тиха као да се стиди, а не мора , не зна он за то, то је наша мала тајна.
С’ времена на вријеме, рески звук штинглерица наточених вином, прекине разговор нас троје, заливен ћутањем.
Престала је киша.
Гордан K Чампар