Naslućivalo se jutro, odavno ga nijesam jedva čekala  tako. Strah  mi je držao širom otvorene oči a mraz ledom  okivao trepavice. Korak mi se skraćivao, prtine je nestalo već davno, još neki kilometer pa će je opet biti. Nema više ni onih Risovih trkova kroz snijeg da makar malo pomogne, umorio se i on, savio rep , lagano broji korake i promrzle šape bojažljivo  spušta u trag. Tih je, dobro je nema divljači u blizini , inače bi odmah davao znake, bio je nepogrešiv, zato bez njega nijesam nikud’ išla.

Granu. Ukazaše se obrisi obližnjih kuća iz predgrađa. Zalajaše Risovi pajtosi, bi mi lakše.

Ljudi k’o bez glave, jurcaju, zabrinuti da li će sve obaviti pa opet put pod noge, svako svojom stazom. Pred magazom  desetina ljudi, nervozno cupkaju i čekaju red na poziv trgovca, plećatog  čovjeka koji  je već godinama kako dolazim na sebi imao džemper, neke nijanse bordo boje očigledno farban u šljivovoj džibri, da mogu ući.

Ne znam šta se dešava unutra ali nervozno cupkanje pri izlasku svi redom zamjenjuju usplahirenim trkom uz obavezne psovke sebi u bradu. Vidim nose džakove, dobro je ima soli.

Nekako se bez njega  ne može, i ono jada  što se nađe na sirotinjskoj trpezi  ako ne posoliš još jadnije, bljutavo, ni pašče ga neće.

Preskočih prag, iz onog reda vani u onaj povlašteni, u prostoriji gdje je uz sve to bila i jedna ogromna užarena bubnjara čiji smo prizor svi do jednog jedva čekali ne bi li makar na tren otkravili zamrzle kosti.

Uz to da mi treba vreća soli ,nazvah Boga i srećan rad. Smrznutim prstima pokušavam odvezati zamotuljak gdje sam novac umotala, ne ide baš lako, trzajem odvezah , prosuše se kovanice na sve strane, kupim i odlažem na banak, trgovac broji kako koju podignem, sa poda koji nije znao za metlu već duže vrijeme. Po licu bi se reklo da hvali koja, samo da nijesu one krupnije, neka malo i odvadi samo  da mi se ne prepolovi džak. Hvali nekoliko para, gledam netremice čas u   vreću, čas  novac, koji u trgovčevim koščatim  rukama izgleda još sićušnijim.

“Dobro je, sve jedno su  negdje tu, naći ćemo ih kad budemo meli”, prepoznajući me, oglasi se trgovčeva  žena ogrnuta velikom maramom do poda, koja je jedva virela iza tegli poređanih na polici koja se klatila kao da će svakog trena pasti.

Pade mi kamen sa srca, znajući da će to biti razlog velikog spremanja, možda baš i ometu. Ne rekoše mi k’o drugima, da je so poskupljela. Zapamtiću.

Uprtih. Lagan ko perje. Odmakoh iz vreve i nadomak šume sjedoh da podijelim sa saputnikom komad kukuruze, koja se od mraza bješe stisla, jedva niz grlo. Ali mora.

Kako se noć otezala tako je dan galopirao, nestajao je iz minuta u minut, tijelo se spremalo na jezu a glava na strah.

Dobro uteženi opanci su s’ vremena na vrijeme lomili  pokoricu snijega, narušavajući zlokobnu tišinu. Ris me ponekad začuđeno pogledivao kao da se pita mogu li i otkud mi toliko snage.

Najednom zareža, stadoh k’o ukopana. U prtini na nekoliko koraka, dva oka, svijetle k’o da gore. Gledamo se, pitam se da li moje ‘vako svjetlucaju, ako dobro vidi ima se i on čega prepasti, poklaćemo se, ja so ne dam da se prospe  po cijenu glave. Ris začudo ne cvili, izgleda i on namiris’o krv ili makar  put da glas odnese do kuće.

Minute k’o vječnost, lavež pasa sa obližnjih torova nagovjesti  zoru, oči pobjegoše u mrak.

Noge se skratile, ali koračam, vidim kuću dim se  probistrio, po’davno su naložili, čekaju nas.

Mene. Risa. So.

Ili obrnuto.

 

Gordan K Čampar

2 KOMENTARA

  1. Sve pohvale autoru, prica je veoma zanimljiva i realisticna, drzi paznju citaoca, slike se redjaju kao na filmu! Kraj price ostavlja poseban utisak! Bravo!

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime