Наслућивало се јутро, одавно га нијесам једва чекала тако. Страх ми је држао широм отворене очи а мраз ледом окивао трепавице. Корак ми се скраћивао, пртине је нестало већ давно, још неки километер па ће је опет бити. Нема више ни оних Рисових тркова кроз снијег да макар мало помогне, уморио се и он, савио реп , лагано броји кораке и промрзле шапе бојажљиво спушта у траг. Тих је, добро је нема дивљачи у близини , иначе би одмах давао знаке, био је непогрешив, зато без њега нијесам никуд’ ишла.
Грану. Указаше се обриси оближњих кућа из предграђа. Залајаше Рисови пајтоси, би ми лакше.
Људи к’о без главе, јурцају, забринути да ли ће све обавити па опет пут под ноге, свако својом стазом. Пред магазом десетина људи, нервозно цупкају и чекају ред на позив трговца, плећатог човјека који је већ годинама како долазим на себи имао џемпер, неке нијансе бордо боје очигледно фарбан у шљивовој џибри, да могу ући.
Не знам шта се дешава унутра али нервозно цупкање при изласку сви редом замјењују усплахиреним трком уз обавезне псовке себи у браду. Видим носе џакове, добро је има соли.
Некако се без њега не може, и оно јада што се нађе на сиротињској трпези ако не посолиш још јадније, бљутаво, ни пашче га неће.
Прескочих праг, из оног реда вани у онај повлаштени, у просторији гдје је уз све то била и једна огромна ужарена бубњара чији смо призор сви до једног једва чекали не би ли макар на трен откравили замрзле кости.
Уз то да ми треба врећа соли ,назвах Бога и срећан рад. Смрзнутим прстима покушавам одвезати замотуљак гдје сам новац умотала, не иде баш лако, трзајем одвезах , просуше се кованице на све стране, купим и одлажем на банак, трговац броји како коју подигнем, са пода који није знао за метлу већ дуже вријеме. По лицу би се рекло да хвали која, само да нијесу оне крупније, нека мало и одвади само да ми се не преполови џак. Хвали неколико пара, гледам нетремице час у врећу, час новац, који у трговчевим кошчатим рукама изгледа још сићушнијим.
“Добро је, све једно су негдје ту, наћи ћемо их кад будемо мели”, препознајући ме, огласи се трговчева жена огрнута великом марамом до пода, која је једва вирела иза тегли поређаних на полици која се клатила као да ће сваког трена пасти.
Паде ми камен са срца, знајући да ће то бити разлог великог спремања, можда баш и омету. Не рекоше ми к’о другима, да је со поскупљела. Запамтићу.
Упртих. Лаган ко перје. Одмакох из вреве и надомак шуме сједох да подијелим са сапутником комад кукурузе, која се од мраза бјеше стисла, једва низ грло. Али мора.
Како се ноћ отезала тако је дан галопирао, нестајао је из минута у минут, тијело се спремало на језу а глава на страх.
Добро утежени опанци су с’ времена на вријеме ломили покорицу снијега, нарушавајући злокобну тишину. Рис ме понекад зачуђено погледивао као да се пита могу ли и откуд ми толико снаге.
Наједном зарежа, стадох к’о укопана. У пртини на неколико корака, два ока, свијетле к’о да горе. Гледамо се, питам се да ли моје ‘вако свјетлуцају, ако добро види има се и он чега препасти, поклаћемо се, ја со не дам да се проспе по цијену главе. Рис зачудо не цвили, изгледа и он намирис’о крв или макар пут да глас однесе до куће.
Минуте к’о вјечност, лавеж паса са оближњих торова наговјести зору, очи побјегоше у мрак.
Ноге се скратиле, али корачам, видим кућу дим се пробистрио, по’давно су наложили, чекају нас.
Мене. Риса. Со.
Или обрнуто.
Гордан K Чампар
Sve pohvale autoru, prica je veoma zanimljiva i realisticna, drzi paznju citaoca, slike se redjaju kao na filmu! Kraj price ostavlja poseban utisak! Bravo!
KAKO DOĆI DO KNJIGA OD OVOG AUTORA?