Двије сузе, једна за другом као да не журе нигђе, као да је све вријеме овог свијета њихово, гегајући се са једне на другу страну малених литица на избораном лицу спуштале су се пут бркова који су их накостријешени чекали да их сакрију од погледа, да се не виде.
Невјешто је покушавао да их обрише али грубе горштачке руке су их размињивале, мигољиле су и настављале кривудавом стазом. Поглед је био празан, чудио сам се откуда суза из тако стакластог погледа.
Гледао сам нетремице у то лице тражећи нешто живо на њему, с’ времена на вријеме само је обрва надвијена над тим празним погледом давала знаке живота.
Понекад би нам се на кратко погледи сусрели. Без ријечи ме је подсјећао на вријеме. Испред цркве која није умјела да грли, некако хладна , са гласовима утрострученим који су лутали под сводом, некако без боје, суво, стајале су групице људи. Одсутни, не примјећујући никог ко је долазио и након неког времена напуштао плато испред цркве.
Вријеме кретања пут вјечне куће у некаквој влажној глини, која се налазила на више стотина метара , уз брдо стазом између гробова, се неумитно прикрадало.
Kако који минут је био ближи тај тренутак, његове усне су биле сувље, некако модре ,криве и непомичне.
Чула се шкрипа бакарних ручки на ковчегу. Преврнуше сто. Изађосмо на трем, погледасмо се , ја климнух главом, отвори се небо.
-Леле мене брате.
Урлик. Побјешњело оно лице, ватра из очију. Тајац. Сви погледи упрти у нас, поготову у брка. Људи се обазиру око себе траже погледом објашњење једни од других. Птице начуљиле уши, вјетар стао да пропусти буру.
-Лелеј.
У раскораку, као да пркоси олуји, погледа закованог за небо, гласом немогућим за човјека, будио је једанаест хиљада заспалих, као да је и њих хтио да ожали. Није жалио грла и стихова који су многима , квасили образе.
Мимоход. Људи у колони без краја, што иначе није обичај , нијемо ходају а погледи нам пробијају црне кошуље натопљене знојем. Утрнуле плећке од погледа.
Kратким корацима савладавамо растојање до мјеста, уз пут гледајући чуда невиђена, капелице са креденцом, започетом партијом шаха на столу, флашом ракије поред табле, Боже ме опрости к’о да неког очекују.
Они у чуду, имам осјећај да иду да виде како се копамо.
Пребирам по глави да пронађем неку ријеч, да им нешто кажем, да се опростим од стрица. Да их не увриједим, до који минут прије били су ми некако далеко, сада тако близу као и да сами виде да је наша туга другачија.
Помињем његов живот међу њима, земљу те земљом називам ма гђе била, ова глина натопљена водом или она затонска, све једно. Чуде се сузама, стиснутим зубима. Ваљда они то не чине тако.
И крећемо, њима као да се не иде, тек почињу саосећати са нама , видим у очима, осјећам у стиску руке при поздраву. Нико не прескаче.
Међу њима млађи човјек, касније чусмо академски грађанин, прилази и тихо али јасно говори.
-Kад бих знао да ће ме овако ожалит’,ја би’ сјутра умро.
И преста чуђење, сједне стране капелама, оволиком броју гробова на једном мјесту, цркви без тамјана, глини неке чудне боје а с’ друге лелеку, говору, сузама.
А брко, опет без оне ватре, гледам га, к’о фигура од воска, несигурним кораком к’о да земљу вријеђа , обазирући се унатраг , увлачи рамена у себе.
Путовање натраг дуго, много дуже него у том правцу. Тишина нагриза задимљени ваздух, једино шкрипа зимских гума по ужареном асфалту оставља нас у свјесном стању.
Читам у његовим очима као да каже да га нијесмо требали оставити тамо. Напокон проговорих.
-Знам.
Он се стисну, постаде још мањи, не проговори ништа.
Стигосмо.
Гордан Чампар
uplakana ali oduševljena