Његово аристократско лице, увијек уоквирено његованом дугом косом никада није одавало утисак забринутости или страха, иако посао којим се бавио није нимало наслућивао опуштеност. Његова мимика, без наглих покрета, смирен поглед са ријетким трептајима, тихи глас давали су мистичност која је интригирала околину која није знала професију, доброг момка из кварта. У ситним рукама, са скоро бијелим ноктима скривала се истина многих новчаника и несесера али адресе у њима никада нијесу биле из његовог града.
Срдачне сусрете на калдрми стрме улице која је водила до његове куће гдје му је живјела стара мајка, претварао је у својеврстан ритуал у којем је дијелио новац, онако, по свом, а по ријечима једног од оних што су једва чекали његов повратак са честих путовања, која су понекад могла и потрајати неколико седмица, тачно је знао колико је коме било по мјери.
Стрецао је на звук звона са оближње црквице и очи су му се пуниле суза при помену оца, за кога га, због његове доброте нико није ни запиткивао иако је то често долазило на ред.
Укус доброг пића и мирис добро смотане цигаре га је чинио задовољним, једино су га приче које нијесу имале логичну страну или су имале свадљив тон, одвајале од кафанског стола који је у тим приликама демостративно напуштао, ма ко да је био у његовом друштву.
О послу којим се бавио нерадо је трошио ријечи али по наклону при сусретима људи из његове бранше се дало закључити да му се диве или макар сањају да буду као он. Ту заливену шутњу, табу, столова и шанкова на којима се освитало, нарушио је његов пајтос који је на неколико сати дошао у посјету а остао, неки дан мање од мјесеца. Наративан, занимљив до бескраја а наливен доброг вина у којем је више него очигледно уживао није умио чувати тајне које смо слушали отворених уста.
Примицала се зора, требало се разилазити али се никоме није ишло као да је нешто висило у ваздуху, нека мирођија је хвалила лонцу у којем су се од касног поподнева крчкала сјећања.
Скоро непомичне усне су почеле скивати ријечи, тихо да их је и он једва могао чути;
– Једина грешка, Богу се увијек захвалим на њој, ме је подсјетила да сам човјек и да није потребан велики труд да то и останем.
Честе прекиде оправдавао је маленим гутљајима пића из чаше од кристала с којом се врло умјешно поигравао што је наше нестрпљење доводило до кулминације.
– Обично се амбалаже одмах отарасим, први контејнер, било какво мјесто, само плијен може остати. Остало што даље. Те прилике сам урадио једног главоњу, на баноффу у Берну, журио је послије случајног судара остао је са картама за воз у десној руци, новчаник му више неће тебати, лијеп, кроки, гломазан. И још неколико њих али ми је његов упао кроз рупу у џепу од мантила који је био радна униформа па сам га морао понијети до смјештаја и тамо узети “своје” а остало бацити.
– Чудио сам се како је могао пропасти кроз ту рупу јер сам морао ширити отвор да бих га извадио. Одложио сам га на ормарић и од тог тренутка више нијесам имао мира. Вукло ме је да погледам садршај који остао у њему након вађења франака којих и није било превисе. То се у нашем послу не смије, али… Ваучер неке агенције на име хотела, картица, мали блокчић тек начет са пар имена и слика. На њој он, сићушна жена и двије прелијепе цурице као да нијесу његове, лијепо обликоване главе и свијетлог тена што се за њега није могло рећи.-
– Покушао сам заспати али није ишло, слика ми је била пред очима послије сваког отварања капака.Ето њега жива , показјући на ортака , у поноћ смо кренули у потрагу за њима. Пар стотина километара.
– Хотел, по ваучерима, нема. Пансиони у околини исто. Улице су већ поодавно пусте, само што није свануло. Ништа.
Још станица једино, у нади да су имали повратне.-
И нама су биле потребне паузе а камоли њему, с напором је настављао исповијед;
– Он је унезверено дугим корацима корачао тамо ‘вамо, дјевојчице наслоњене једна другој на раме су већ увелико сањале а жена је непомично сједела у колицима тик уз клупу поред њх.-
Вадио је ријечи као из бунара, очигледно је наново преживљавао те тренутке.
– Приђох, назвах јутро, он зачуђен, загледује мантил, госпођа неуспјешно покушава помјерити неку ручку на колицима, цурице спавају. Пружени новчаник за који је одмах увидјео да је пунији него што је био, дубоко загледан у моје очи које су тражиле разлог да се не сусретну са његовим, спорим покретом врати на исто мјесто и изусти
– Хвала Дон.
Нико ништа није питао,све је било више него јасно ,лед није имао времена да се отопи у пићу, зора је већ увелико рудила.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име