Кроз разглагољену буку света,
креће се ћириличка мета.
Између вреле сање и мрзле јаве, клате се главе.
Између трактора и аутомобила,
гега се волујска запрега,
одроњена од обровачког брега.
Носи бабу и унука,
скотну кују, два осмеха,
на крилима струк босиљка.
Грли бака свог јунака,
прстиће му броји:
– Благо мени што ме чува ова твоја шака.
Не хтеше и баби прсте да посеку.
Поличиле им на труле гранчице:
нит’ су за гнездо, нити за двојнице.
А твоји, види их,
сочне стабљичице,
бакине слатке штанглице.
Опрости им, оставише ти три прста,
да покажеш колико година имаш
и да се штитиш знаменом крста.
