Гордана Влајић: ОТВОРЕНО ПИСМО САНУ

Веома поштовани чланови САНУ,

Изузетно је важно да сачувамо и Вас и САНУ од диктираног погледа на свет какав он, срећом, није и никада неће бити.

Цењена господо, не допустите да Вам укаљују ОБРАЗ, јер Ви сте ти који су ОБРАЗовани.

Да, имам сумњу у Вашу коначну одлуку по питању пријема Марине Абрамовић у САНУ. Јер наслућујем снагу присиле, властољубља, среброљубља и осталог користољубља којем сте сасвим сигурно изложени.

Отуда ћу се и ја недостојна осврнути. Најзад, времешност, искуство и неокаљаност ми налажу да не само да не треба да останем нема, већ треба да искористим и благослов који се огледа у томе што имам прилику и умеће да разменим или додам своје мишљење Вама најумнијима, најмеродавнјима да донесете одлуку о свакако исхитреној и истовремено политичи обојеној кандидатури за пријем наше земљакиње Марине Абрамовић у редове САНУ.

Не осврћући се посебно ни на један сегмент њеног неоспорно богатог, у немиру и саблазни доследном стваралаштву, хтедох да Вас, најпре, замолим за – СТРПЉЕЊЕ.
Не треба улазити у „трку“ са много моћнијим државама, попут САД, чији је она такође држављанин. Америка сасвим сигурно има и моћ, и компетентност, и не треба јој отимати ту част и привилегију, да је прва прими у своју Академију.

Без дубље анализе свих осталих аргумената који говоре у прилог, пре свега, стрпљења за овакву – по уметност, али не само по уметност – далекосежну одлуку, овде ћу подвући сумњу да овај народ, српски народ, може бити, није довољно сазрео за уметнички популизам и потенцијални марино-популаризам одређених перформанса ове концептуалне уметнице (време ће дефинисати њену професионалну опредељеност: концептуална уметница или експериментална психоаналитичарка, рецимо). Немојте пренебрегнути могућност да овај народ није довољно дорастао просуђивању и препознавању њених уметничко-авангардних атрибута и порука, па би се могло догодити да нам млади крену странпутицом, не зато, далеко било, што им је Марина Абрамовић дала лош пример својом деликатном уметничком сензуалношћу, већ зато што ће у пеформансу током којег, рецимо, интерактивно и експлицитно, а истовремено и галактички слободоумно комуницира са пенисима својих живих (?!) сценских „реквизита“ под уметничким поднебесјем свог безграничног уметничког ега омеђеног једино дијагностичком тежњом да свет буде горе место, већ се може догодити да ова неука омладина у овој земљи Србији са 78 одсто функционално неписмених крене да имитира Марину као новог идола, као звезду и најзад, као припадницу најреспектабилније, најетаблираније институције која треба да буде пример ителектуалног елитизма, али не у пејоративном, већ у најраскошнијем и најпрогресивнијем смислу те речи.

Плашим се да ће, млади су томе склони, кренути лакшим путем. Одабраће да чучну и да отворе уста. И обратите пажњу, погледајте видео кандидаткиње – ту НИКО не ужива.

Отуда Вам веома поштовани чланови САНУ, желим да будете самосвојни и стрпљиви.

Ауторка је књижевница и заменица председника Удружења књижевника Србије (УКС).