Сањала сам ноћас
како Бог,
не у недостатку идеја, забога,
већ зато што зна
да за људе,
једино,
репетитиум ест матер студиорум,
одлучује да понови пројекат
са Нојевом барком.
И као,
само се ми Срби не пењемо у чамац.
Поседали смо
дуж делимично бетониране обале,
смејемо се,
праћакамо ногицама
и хвалимо се новоизраслим пловним кожицама.
И, као,
јачи смо од судбине.
Певамо:
– Недеља и сви смо ту, све подсећа на срећу.
