Магнетска привлачност највеће балканске метрополе најчешће је необјашњива, али у њој постоји нешто исконско, нешто тајанствено и нешто моћно. Оно се не може опипати, ни наслутити и парадокс је да су о највећој мистерији Београда најмање знали његови становници. Као што ће, слутим, ту мистерију преносити само најпосвећенији, својим наследницима и ученицима.
Али, та тајна се осећа, као да лебди над центром и предграђима, поред река и у стамбеним блоковима, тамо докле престаје да допире ноћна расвета и онде где бљешти модернизам, јер она задире дубоко у прошлост и укршта се са судбином некадашњег центра Римске империје – са Цариградом. Та прича једном ипак мора бити испричана.
Поред свих вредности које је Цариград имао као центар Римске империје, све до крсташких похода, оно по чему се издвајао од свих других градова источног и западног Римског царства, због чега је био уједно и верски центар, а самим тим и центар ходочашћа, јесу биле многобројне мошти хришћанских светитеља.
Као најсигурнији и најутврђенији град тог историјског периода, Византион је нудио безбедност за многобројне мошти светитеља, прикупљене кроз вековну хришћанску историју са свих крајева тадашњег познатог света.
Мошти нису само чуване у Константинопољу, него су и чувале Константинопољ. Као што је данас вера у науку, културу, демократију и цивилизацију гарант опстанка Европе, тако је у средњем веку вера у чудотворну моћ светитељских моштију била део једног ширег хришћанског мита, на чијим темељима је почивала моћ целе Византијске цивилизације.
Чак и након великог раскола 1054. године, та вера у натприродно порекло моћи и власти византијске државе, била је присутна и на истоку, над којим је та држава вршила силу власти, али и на западу код Хришћана римске патријаршије, која више није била у црквеном јединству са византијским истоком.
Свакако да је један од мотива Четвртог крсташког рата, када је Цариград освојен од стране Крсташа и претворен у Латинско царство, била и та очараност материјалним богатством овог града. Али много више, Крсташе је царски град пленио својим културним и духовним богатством.
Управо је повод Крсташких ратова био покушај да се врате хришћанске светиње Блиског истока у окриље хришћанских народа и цркава. Нашавши се у Цариграду, Крсташи су претходно морали да се запитају – зашто да идемо у Палестину и водимо ратове са неизвесним исходом, када су Византијци свакако са истока донели све светиње и похранили их код себе, у „граду свих градова”.
Данас се широм западне Европе по музејима и црквама налазе делови некадашњег богатства тог мистичног града – Цариграда. Почевши од статуа, преко делова грађевине, па коначно, до моштију светитеља.
Колико су мошти светитеља биле значајне у средњем веку најбоље сведочи чињеница да је цео банкарски систем успостављен на вери у њихову вредност. Прве менице и златне полуге, нису били ништа друго до управо мошти светитеља, опљачкане из Цариграда и пренете у западну Европу. То је почетак монетарног система какав и данас познајемо.
Управо у то време, када је дошло до првог пада Цариграда и његове велике пљачке и разарања, Немањићи постављају темеље српској држави и цркви, управо на византијским хришћанским и светитељским темељима.
Стога није никакво изненађење или чудо што средњовековна Србија поседује озбиљну колекцију светитељских моштију. Деспот Стефан је гледао да, по узору на Цариград, направи престони град Београд и у њему подигне велелепне цркве, а да у црквама похрани светитељске мошти.
Јер тамо где су мошти светитеља тамо је и народ. А где је народ, ту је све. Ту је трговина, градитељство, економија, политика, ту је заправо центар државе. То је била духовност и логика средњег века, али и поред свих револуција и друштвених инжењеринга модерног доба, та логика се упркос свему одржала и данас. Довољно је видети поједине светиње, како наше, тако и других православних народа, које су и дан данас заправо велики центри, места великог окупљања народа.
Београд Деспота Стефана, онако како га је он замислио, као нови Јерусалим и нови Цариград, као центар на ушћу двеју река, таворио је у дремежу вековног ропства. Али идеја Стефановог Београда васкрсла је одмах након његовог ослобођења.
Парадоксално, та идеја је била јаснија за време Обреновића, него почетком или средином 20. века. Београд је грађен и разаран, но временом је, и без неког нарочитог плана или жеље, свакако постао центар Балкана. Данас је идеја Деспота Стефана постала реалност. Не само да је наш град незаобилазна и највећа престоница овог дела Европе, него је и политички и трговачки, економски, културни центар. Али оно што је најважније, и што нам често промиче испред очију, Београд је и уједно снажан духовни центар.
У њему се налази један од највећих и најлепших православних храмова у свету и то управо грађен по угледу на Аја Софију у Цариграду. У њему је административни центар Српске цркве. То је једини српски град са више од 60 православних богомоља.
У Београду се, као некада пре 1.000 година у Цариграду, налазе бројне мошти древних и новијих хришћанских светитеља. На пепелу спаљених моштију Светог Саве који се развејао широм Београда и тиме га осветио и посветио за нови Цариград, никли су многобројни храмови, а у њима се налазе целе мошти или њихови делови: Светог Николе, Светог Андреја Првозваног, Свете Петке, Светог Нектарија, Св. деспота Стефана Лазаревића, Св. Пантелејмона, Св. Елефтерија, Св. Харалампија, Св. Григорија Горњачког, Св кнеза Стефана Штиљановића, Св Цара Лазара, Св Јована Шангајског, Св Цара Уроша, Светог Јована-Владимира, Св. Апостола Андреја Првозваног; Св. Николаја Чудотвораца; Св. Козме и Дамјана; Св. великомученика Теодора Стратилата; Св. Петара Коришког; Св. Серафима Саровског, Св. првомученице Текле равноапостолне, Св. Арсенија Кападокијског, Св. мученика Фортуната Сингидунумског, Св. великомученика Агапита Палестинаца, Св. мученика Реститута, Св. мученице Христине, Св. Свиринских преподобних мученика, Св. Ајудских новомученика, Св. мученика Серафима, Св. Трифуна Светогорца, Светих Илињско-Чернигорских мученика, Св. Јована Многострадалног, Св. Јована Светогорца, Св. Румунских новомученика, Св. Фанулија Светогорца, Св. Генадија Атонског, мошти непознатих светитеља Синаита, Светог Доситеја загребачког, и бројне друге.
Старословенска реч „мошти“ је именица у множини од глагола МОЋ.
Културна, економска, политичка и свака друга величина и моћ Београда има своје тајанствено извориште у скривеној, на око невидљивој снази и моћи његових многобројних светиња! То је највећа тајна и највеће богатство Београда које се не може измерити ни на једном тржишту, нити за њих постоје берзе, јер се састоје од сећања од којих смо саздани. Трезор нашег колективног памћења налази се свуда око нас и ми смо, иако тога нисмо свесни, његови вечни чувари.
