Хабзбурзи и Романови, у дугом историјском трајању имали су пресудну улогу на положај Срба и решавање српског питања у 18. и 19 веку, а посебно почетком 20 века.

Везе Срба са Хабзбурговцима и Романовима биле су комплексне, врло често компликоване, узроковане односом две Велике силе, Хабзбуршке монархије и Русије. Када су у питању Срби у Монархији, овај однос био је пресудан.

Током Великог бечког рата 1683-1699, када Русија озбиљно излази на европску политичку и војну позорницу, а Срби у Великој сеоби 1690. добијају Привилегије цара Леополда, почињу ближи и интензивнији контакти патријарха Арсенија Црнојевића са руским представницима. Повезани православљем и духовношћу, од првог момента успоставља се однос који ће на црквеном нивоу трајати до 1918. Са мањим или већим интензитетом, као што ће периоди сарадње две Царевине бити препуни успона и падова.

По својој суштини до Кримског рата (1853-1856) везе Карловачке митрополије са руским духовним институцијама биле су честе.

 

Радило се најчешће о ангажовању сликара за Фрушкогорске манастире, потом о набавци црквених књига, оснивању српско-словенских школа, потреби првих штампарија или везама архијереја две цркве. Политички односи, у том моменту, били су занемариви. Пречански Срби који током 18. века који су били закупљени питањима борбе за очување Привилегија, јачање свог идентитета и учешћу у ратовима које је водила Монархија, нису често путовали у Русију.

Блиске политичке везе два двора у плановима поделе Пољске или будуће поделе Османске империје обухватиле су и Србе. Сеоба Срба у Русију 50 тих година 18 века, о чему ћемо писати, једна је од епизода у којој је било и несугласица, али која је брзо заборављена. Током Револуционарних и Наполеонових ратова 1792-1815, значајан део времена Романови и Хабзбурзи били су савезници.

 

Слом Аустрије код Ваграма 1809. и Наполеонов поход на Русију, представљали су део приче у коју су били укључени и Срби из Монархије.

 

Бечки конгрес 1814, тријумф над Наполеоном, учврстио је савез две Империје, који ће током Метерниховог времена опстати до 1848. Русија је кључно помогла цару Францу Јозефу да порази Мађарску револуцију 1849.

Током оба Српска устанка, пречански Срби су помагали значајно напоре своје браће за ослобођење од Османске империје. Они пишу и прве планове о обнови српске државе. У тим плановима Русија је била једна од тачака ослонца пречанских Срба. Аустрија је то добро знала и дозвољавала такав процес, који јој је у том моменту одговарао. Сава Текелија, српски племић у Угарској, је писао о обнови српске државности. Током неколико година (1798-1802), интересовао се за прилике у Србији и путовао за Београд, а по избијању устанак нацртао је карту Србије.

Текелија је током 1804, у потпуности осмислио план. Србија је по његовом мишљењу, само део простора на коме живе Срби, јер српског народа има и у областима Бугарске, Босне, Далмације, Црне Горе, Албаније и Македоније. Граница државе би ишла од Јадранског до Црног мора, тако да се лако могла супротставити Русији и Аустрији. Митрополит Стефан Стратимировић и епископ бачки Јован Јовановић имали су конкретније идеје које су желели да презентују Хабзбуршком двору и евентуално у Русији.

Митрополит Стефан Стратимировић је тврдио да на простору од Влашке до Јадранског мора и деловима Угарске, Хрватске и Славоније мора се створити српска држава под заштитом Русије.

 

На челу државе би се налазио владар из круга руских великих кнежева, питање односа са Портом решавало би се на нивоу плаћања данка. Епископ бачки Јован Јовановић, такође је имао своју визију и план, ослобођења Срба,  а истицао је приврженост Срба према Русији и вечиту захвалност за случај рата Русије против Турске. План је имао неколико тачака, а српски владар је требао бити неки од руских великих кнежева (симболички Константин Немањић), а акција се завршавала руским освајањем Цариграда. Тако се у овој фази планирања обнова српске државности махом базирала на идеји руске помоћи.

Оба Двора потпуно су била свесна колико су планови у том моменту били нереални.

Заокупљени борбама са Наполеоном тражили су пуну лојалност својих поданика, па стога овакви планови који су давали наду Србима, нису били проблематични. Ранији план Катарине Велике и цара Јозефа о подели Османске империје, тзв Грчки пројекат био је само проба, за предстојећу поделу интересних сфера. Подела Пољске била је такође део политичких комбинација елита Беча и Санкт Петербурга.

Српско питање у тим моментима није било ни близу свог решавања, Срби у Монархији живели су у Царевини која је чврсто држала своје позиције у Централној Европи, док је Русија имала другачије идеје и планове за своју експанзију. Православље је била најважнија тачка повезивања у том тренутку…

 

 

(наставиће се)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име