Срце Арчибалда Рајса, криминолога, публицисте и великог пријатеља српског народа сахрањено је по, његовој жељи, на Кајмакчалану. Рајсовог срца данас тамо нема, али постоје недоумице око тога куда је ишчезло.
Влада Србије позвала је професора Рудолфа Арчибалда Рајса, Немца по рођењу и швајцарског држављанина, да истражи злочине Аустроугарске над српским цивилима 1914. године. Рајс заволео српски народ и прешао Албанију са војском тадашњег краља Петра. Најтеже дане рата провео је на Солунском фронту, у сенци планинског врха Кајмакчалана, у пограничној области између Македоније и Грчке. У својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима“, Рајс то овако описује:
„Око поднева смо близу врха Кајмакчалана. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на свом месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих, киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара, на овом огољеном, пространом терену, леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једну њихово месо које се распада.“
Рајс се настанио у Београду, а у његовом тестаменту наведена је жеља да се му се срце, после смрти, пренесе на планински врх за кога су га везивала сећања на најсуровије слике из рата. Тај син немачког земљопоседника из Бадена проглашен је капетаном прве класе војске Краљевине Србије, одликован за храброст на Солунском фронту и постао носилац Албанске споменице.
У годинама након Првог светског рата, Рајс је радио на унапређењу криминалистичке технике у Министарству унутрашњих послова Србије, као и у Министарству дипломатије, и бранио српске интересе на међународној сцени. Али, веома брзо је доспео у сукоб са члановима владе, пре свега тадашњим премијером Николом Пашићем. Критиковао је однос власти према ветеранима и ратним инвалидима и разочарао се због корупције и сплетки у српској политици. Арчибалд Рајс се повукао из јавног живота и преминуо 1929, непосредно након жестоке свађе са пензионисаним министром Миланом Капетановићем. Сахрањен је на Топчидеру, а његова последња воља је испуњена – срце тог Швајцарца пренето је у малој урни на Кајмакчалан
Шта је било са урном?
Данас се до врха планине Ниџе стиже исто као и пре сто година – пешке, по планинским стазама. Житељи села Скочивир у тамошњој општини Новаци знају причу о доктору Рајсу, али не знају куда је нестало његово срце. По српским изворима, бугарски војници су почетком Другог светског рата сломили мермерну урну са посветом и сакрили његово срце. Други кажу да су то урадили грчки војници.
Али становници те области тврде да је срце Арчибалда Рајса остало у маленој цркви Светог Петра све до повлачења ЈНА из Македоније почетком деведесетих година. То тврде планинари који су се пели на врх, али и пастири који на планини чувају стада. Данашњи мештани се позивају на сведочење једног чобанина који је био на падини када су се војници ЈНА повлачили. Пастир им је, наводно, рекао да су војници пред сумрак одлазили са карауле натоварени опремом, оружјем и свиме што се тамо налазило:
„Један од њих у рукама је носио нешто замотано у хартију и пазио да се не саплете док су се спуштали низ стрмину. Други војник му је замерио: ‘Види колико смо ми натоварени оружјем, а теби је у рукама вероватно нека флаша ракије!’. ‘Ово што ја носим је много важније од оружја и свега што сте ви натоварили на леђа и на коње’, одговорио је војник. После неколико дана, када је пастир ушао у цркву на врху планине, приметио је да тамо више нема урне па је посумњао да је то било оно ‘моћно оружје’ које је однесено са планине.“
Ни Бугари, ни Срби, већ Македонци
Сличну причу чуо је и градоначелник општине Новаци Лазар Котевски. „Нажалост, не знамо где је срце. Према одређеним сведочењима и назнакама, нестанак срца поклапа се са периодом повлачења ЈНА из Македоније, односно из овдашње карауле. Али нико нема чврсте доказе за то“, каже Котевски. Кључ за расветљавање те недоумице могао би да буде у архивима у Београду, где су забележени подаци и распореду и саставу јединица ЈНА. Разуме се, иницијатива би требало да дође са македонске стране, али то још увек нико није покренуо.
Доктора Рајса многи Македонци данас виде просто као присталицу српске политике, али он је писао и о македонском народу, чији идентитет је често оспораван. У својом тексту „Стање Македонаца и муслимана у новим грчким областима“ (Sur La Situation des Macédoniens et des musulmans dans les nouvelles proviences grecgues), Рајс истиче:
„Ви зовете те људе бугарофони јер њихов језик личи на бугарски. Али, да ли је то бугарски, исти језик којим се говори у Софији? Није. […] Непристрасни балканолози ми тврде да македонски више личи на спрски него на бугарски. Можда има и лингвиста који тврде супротно, али чињеница је да се македонски не говори ни у Софији, ни у Београду. Што се мене тиче, Македонац не може да се назове ни Бугарином ни Србином, него просто Македонцем.“
У земљи скривене бомбе и вино
Кајмакчалан је највиши врх планине Ниџе и био је једна од најважнијих кота на некадашњем Солунском фронту.
Широм тог краја и даље постоје бункери, као неми сведоци времена када је линија фронта делила планину. Мештани при обради земљишта често налазе неексплодиране гранате, па зато захтевају да се плати деминирање региона. Пре неколико година житељи су откопали десетине боца француског вина, старог стотину година, али су га просули јер је, како су рекли „било веома старо, а и сигурно се и укиселило“.
Данас студенти историје из Париза и Лиона посећују ту општину – додуше не због старог вина, већ да би видели место на којем је био фронт, на коме су се борили њихови дедови. Локалне власти надају се да ће се након изградње музеја и многе реликвије из тог периода вратити на своје место. Да ли ће међу њима бити и срце Арчибалда Рајса?
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nationalgeographic.rs
