Софија Ињац, рођена 16. јануара 1976. године у Новом Саду, срела се са Господом у Царству Небеском 3. фебруара 2024. године. Наравно да се та блажена госпа свагда сретала са Господом, јер ко није са Господом у овом животу, неће бити ни у блаженом. Не налазним за умесно да износим оно фактографско, јер је Софија све само не обична жена која би се могла ставити у неку ладицу. У неку картотеку.
Такве особе обележе живот оних који их упознају и упркос њиховој стидљивости не могу остати скривени. Наравно да је на првом месту била муза свог супруга Жељка, његов спиритус мовенс. Преобразила га. Но, она, која је украшена многобројним даровима, уметничким, занатлијским, комуникацијским успела је да буде не само неки елемент у свему, него један тихи извор који нас је све окупљао. Од лаика, до свештеника, епископа, монаха, монахиња… Дуго година је радила на ширењу духовних смерница које су се рађале у нашој Цркви, али којима је требало наводњавања и сунца, новог руха у којима би се приказале и биле пријемчиве „најмањима“. Уређивала је портал „Чудо“ као и часопис са истим именом. Само Господ зна колико је урадила за нашу Цркву. И то жена без експозиције, какву видимо данас, са рефлекторима чија светлост је само овоземаљска, превише људска.
Нисам прочитао ниједну објаву поводом њеног преселења која није била набијена емоцијама. Исплакали смо се као и Исус за Лазаром. Јер, ако је неко знао где је Лазар, то је знао Исус. Био је са њиме, али ововремено и просторно одвајање пада нам тешко. Сузе нам кану и за Исусом када евоцирамо шта је претрпео, иако знамо да је у Слави. Али не плачемо као безнадежни.
Иако млада и слабашна, Софија је изградила свој дух у правог Христовог ратника. Радовала се као дете реликвији коју јој је поклонио Владика бачки Иринеј. Љубила је и то јој је било оружје. Као млада, преживела је скоро заборављену туберкулозу, недаће у најближем кругу… Мало је људи који из беде или добростања преживе и претворе се у свете особе. Изрека у Срба: „У добру се не понеси, у злу се не понизи“. Наша Софија је из те приче. Била је иста и у добру и у злу. Зато је са Господом кога никад није видела као неког заједљивог или осветољубивог Оца, него Оца у чији загрљај одлази и жели да нико од нас не тугује, него да понавља: Христос васкрсе!
Софијини земни остаци почивају у Темерину (Старо Ђурђево), где је опело обављено 5. фебруара 2024.
Јереј Зоран Ђуровић
Духовник при цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану
СПЦ
