Молитва Господу Нашем Исусу Христу
Многомилостиви и свемилостиви Боже мој, Господе Исусе Христе, из велике љубави сишао си и оваплотио се, да би спасао све. И опет, Спасе, спаси ме по благодати, молим Те. Јер ако ме спасеш због дела, онда то није благодат и дар, него дуг. О, велики у милосрђу и неисказани у милости, Ти си, о Христе мој, рекао: Kоји верује у Мене, биће жив и неће видети смрти вавек. Ако дакле вера у Тебе спасава очајнике ево верујем: спаси ме, јер си Ти мој Бог и Саздатељ. Нека ми се место дела урачуна вера, Боже мој, који не тражиш дела која ме оправдавају. Но ова вера моја нека замени све, нека она одговара, нека ме она оправдава, нека ме она покаже учесником Твоје вечне славе, да ме не би уграбио Сатана и да се не би похвалио, о Речи, да ме је отео из Твојих руку и заштите. Али, хтео ја или не, спаси ме, Христе Спасе мој; похитај брзо, брзо, погибох, јер си Ти Бог мој од утробе мајке моје. Господе, удостој ме да Те сада заволим као што некада заволех сами грех, и да опет служим Теби без лености усрдно, као што раније служих варљивом Сатани. Особито пак служићу Теби, Господу и Богу моме Исусу Христу, у све дане живота мога, сада и увек и у векове векова. Амин.
Из јутарњих молитви
Ово је међу мојим омиљеним молитвама и једна од најпожељнијих. Што је веће наше самоспознаја и разумевање, то је веће наше схватање колико је немогуће живети духовним животом. Чини се да има много оних који заговарају вољу, сигурни да ћемо уз праву мотивацију (обично претње казном) учинити праву ствар. После година размишљања, дошао сам до закључка да је овај појам добро васпитане воље рођен из дефекта личности и да је једноставно неуротичан.
Видим да је то изражено на много начина. У друштвеним медијима се појављује са осећањима да људи једноставно морају више да раде, или да их не треба мазити или мамити. Неки величају врлине страшних последица неуспеха. Усмерена је ка деци („оно што им треба је прави добар удар!“), према сиромашнима, према депресивнима , према злима („без претње пакла неће учинити добро!“) и према нама самима (презир и срамота). Иако је истина да казна и патња могу да изазову реакцију понашања, ретко сам видео да доводе до унутрашње промене. Кажњавање ме никада неће учинити бољим човеком. Патња која се добровољно прихвата је друга ствар – вредна посебног чланка.
Оно што је неуротично, међутим, јесте упорно уверење да су казнене мере и неопходне и спасоносне.
Имао сам тренера у средњој школи када сам био у тркачком тиму. Није знао ништа о трчању. Цео наш тренинг се састојао од трчања док нас је он псовао. Нисам постао бољи тркач. Напустио сам пре краја сезоне.
Нажалост, мој тренер је за неке карикатура министарског модела. Лаици су харангирани и омаловажавани. Канони и слично постају оружје замишљене дисциплине. Они који преживе ретко постају бољи хришћани. Ако се модел интернализује, они могу постати љути и депресивни апостоли ове мрачне методе. Наша близина раја не може се мерити спољашњим учинком. Рај пребива у срцу.
Чујем вапај срца у горе цитираној молитви. Дубина његове искрености изазива срца оних који га читају. Оно препознаје истинитост наше воље и понавља запажања Светог Павла:
Јер знам да ништа добро не станује у мени, то јест у мом телу. Могу да хоћу шта је исправно, али не могу. Јер ја не чиним добро које желим, али чиним зло које не желим. Сада, ако чиним оно што не желим, то више не чиним ја, него грех који пребива у мени. Зато сматрам да је закон да кад желим да чиним добро, зло је надохват руке…. Ја сам јадан човек! Ко ће ме избавити од овог тела смрти? (Римљанима 7:18-21; 24)
Постоји, мислим, стално искушење према пелагијанству (веровању да можемо сами себи спасти). У православљу учење о „синергији“ често иде у том правцу. Ми заиста „сарађујемо“ са Богом у нашем спасењу („сарађивати“ је латинизовани еквивалент за „синергија“). Али наша сарадња је најбоље илустрована у молитви изнад. То је вапај у помоћ са усана немоћних. Ово није ништа – то је синергистички. Али то није замишљена синергија коју неки тврде. Спашава нас наша слабост, а не наша изврсност.
Верујем да је ова молитва пример истинског духовног раста и моралне зрелости. Старац Софроније је рекао: „Пут горе је пут доле“. То је присуство истинске понизности.
Молитва каже: „Спаси ме хтео то ја или не!“ На свој јужњачки начин, превео сам ово на другачији идиом: „Вуци моју жалосну душу у рај.
Будите милостиви и љубазни. Никога нећете спасити ако будете груби и захтевни. Када се појави искушење да поправите свет (и свог најближег суседа), препознајте то као грех. Покајати се. Позовите Бога да вас одвуче на боље место – хтели то или не.
Отац Стивен Фримен
Превела редакција Чудо
blogs.ancientfaith
