Христос нас данас поставља пред огледало да види нашу слабост и прати наше стање. „Као што желите да људи чине вама, тако чините и ви њима“. Другим речима, урадите онако као што бисте желели да буде вама урађено. Такав став је у суштини први и одлучујући корак који треба да предузмемо ако желимо да напредујемо у хришћанском животу.
Овај став није само правило спољашњег доброг и формалног понашања; то није само оквир који осигурава да су наши међуљудски односи изграђени на реципроцитету и правди. Реципроцитет златног правила („Чини другима као што желиш да они теби чине“) јасно имплицира правду, али није ограничен на њу.
Овде се поставља питање: како, у овим Христовим речима, заповест љубави, која се протеже до тачке да волите своје непријатеље, постоји заједно са правдом? Интеракција између љубави и правде не уклања тензију између њих.
Без правде, људски односи постају груби и безосећајни; без љубави постају загушљиви и брутални.
Љубав не укида правду, нити је замена за њу. Али је држи на правом путу и показује правац који треба да следи. Она је трајна сила која има свој корен у Богу.
Дакле, када од других тражимо доброту, разумевање и љубав, то значи да их видимо у дубини њиховог постојања. Управо је то тачка где је евидентно да је свако од нас жива слика Бога и да, без обзира на то колико смо укаљани и оштећени, смо и даље од највеће вредности. На овај начин, природно и нежно смо доведени у љубав. Љубав према нашим непријатељима.
За нас верујуће љубав је испуњење закона, суштина хришћанске вере и живота, срж хришћанског откривења.
Љубав је плод Духа Светога, она је ризница и благо наше вере. То је љубав која је усмерена и обухвата сваку другу особу без изузетка. Кад волимо само оне који нас воле; када чинимо добро само онима који чине добро нама; када помажемо само онима који помажу нама, онда је наша љубав лажна, кривотворена и себична.
Таква је подложна свакодневној игри давања и узимања – ја те чешем по леђима, ти чешеш моја – а односи који се стварају у овом контексту заснивају се на мрежи обостраних услуга.
Али такво понашање је за осуду у смислу Христових речи, јер је мотивисано рачуницом из сопствених интереса.
То значи да је мера којом одмеравамо све око себе и по којој делујемо наше Ја, а онда тонемо у изолацију и усамљеност. Други људи су или постају наши непријатељи: поричемо их, гледамо са висине, избегавамо их, а понекад се окрећемо против њих и сукобљавамо се са њима невероватном жестином.
Ипак, они који стоје пред нама нису наш пакао; они су наш рај.
Они постају наш пакао када ми не постанемо њихов рај.
Ако је егоизам уништавање лика Божијег у нама, онда је окретање ка другим људима оно што уништава егоизам и враћа наше здравље пред Богом.
Што су други гори и одвратнији, то отварање нашег срца према њима више лечи нашу сопствену болест.
Учени митрополит пише: „Ниједан облик љубави није слободнији и ниједна слобода се не поистовећује тако блиско са љубављу него што је то она према непријатељима (…) љубав која не очекује никакав узврат (…) права благодат, то је слобода (…) . Тек када се љубав споји са слободом, имамо исцељење.“
Драга моја браћо и сестре, Свети Јован Златоусти коментарише данашње јеванђелско читање речима: „Јер није рекао „Не мрзи“, него „Љуби“.
Он даље наводи да морамо бити опрезни у нашем напредовању ка вишим стварима.
Када се према нама лоше поступа, не треба да се светимо. Нити треба да мрзимо људе који су нас повредили; уместо тога треба да их волимо.
Чак и више: треба им чинити добро и молити Бога у њихово име.
На овој духовној лествици пред нама је много труда и велике борбе, али нам савест неће дати да се смиримо док не доживимо љубав као дар и чудо од Бога.
Са енглеског језика превела Редакција ЧУДО
pemptousia
