На путу до изложбе „Хроника атељеа“ Николе Коље Божовића (изложбени простор KvArt BW) пробијате се кроз потрошачи рај – а пакао зе све оне који себе не виде као потрошаче – новог тржног центра Галерија, што је свакако потресно искуство које умногоме обликује ваш доживљај изложбе.
Али Коља Божовић, као укорењен у попарту никада се није правио да свет потрошње и робе није део нашег света, сматрајући га подједнако вредним предметом уметничког представљања и преображавања као и било шта друго из природног или људског света. Уметник који верује у своју стваралачку и обликовну моћ, тиме и у снагу сопствене поједниачности, не би смео да бежи од било којих изазова и да између себе и света који га окружује ставља ружичасте, сиве или било које друге наочаре, или опет априорне идеолошке схеме, којима се лако аболирамо од одговорности за стање нашег света, па и наше сопствено.
Наслов нове Божовићеве изложбе је непретенциозан, а концепт за разлику од његових претходник поставки наизглед сасвим лабав и описан, али то је ипак само привид, а привиди, како смо већ напоменули, није нешто од чега би овај уметник бежао и окретао главу, као ни од било чега што нас као људска бића најдубље угрожава.
Управо овај физички пут до изложбеног простора, који вас засићује интензивним сликама света овога у свом агресивном робно-потрошачком виду, наглашава снагу ових слика, које садрже елементе управо тог света: представе полуларне културе, урбанизоване и отуђене природе, артефаката налик на различите маханизме и инсталације, уличних графита… А снага и јесте једна од кључних речи за разумевање ових слика: на тематско-мотивском плану то је снага која се промовише у нашој цивилизацији, као снага телесна и монетарна; на формалном плану, плану уметничког поступка, то је снага која произлази из поетског сучељавања различитих често неспојивих елемената; и коначно, на доживљајно-енергетском плану то је снага мира, смирености коју те слике емитују кад уђете у њихов простор, нарочито после искуства проласка кроз храм Златног телета, тај понос наших што глобалних што локалних вођа.
Коља Божовић не руши Златно теле чекићем, он име поверење у своју стваралачку снагу да његово злато користи за нешто друго, што није златно теле, него што је његова супротност. Све што нам је дато може бити на корист и на штету и све је то само до нас: то је тајна уметничке алхемије, истинског уметничког стваралаштва, којем је Божовић тако ненаметљиво посвећен. Тајна сигурности која се не мимикрира пред одговорношћу за сопствени свет, друштво, културу, најзад свој сопственуи развој, сигурност које неће изговоре него дела, где се праве компромиси свуда где се то мора али никада тамо где је најважније – у свом најдубљем и као таквом стваралачком бићу, у језгру свог сопственог раста.
Не претерујем, смирујуће су ово али не уљуљкујуће слике; не смирују нас илузијама него једном унутрашњом сигурношћу која сведочи о нашем унутрашњем бићу, о оном миру који је у њему, о нашој појединачности којој ниједна овосветска олуја не може наудити, ако ми не наудимо сами себи. Умирује нас снагом уверења да можемо, да можемо да следимо свој пут и будемо своји, да се не изговарамо и не бежимо јер кратко је време. Зато време као да одсуствује са ових слика, баш зато што је кратко, што нам кроз привидне наслеге временитог указују на оно јегро које у сваком времену и изнад њега.
Наслов ове изложбе, иако на први поглед упућује на успутност, бележење, ефемерност, заправо постаје слика једне авантуре, хронике епске и јуначке, хронике наших живота, живота нашег, јединог. Као и раније изложбе овог уметника и ово је једна храбра и уверљива представа другог и другачијег света, али који не настаје уништењем овог нашег и нас оваквих какви смо, већ његовим и нашим преображавањем.
