Неретко чујемо како људи коментаришу да их је неко издао, изневерио, показао незахвалност и слично. Нарочито нас збуњују случајеви када неко изненада и без видљивог повода прекине однос са нама или се удаљи, дистанцира, и то често неко коме смо помогли у животу, подржали га, нашли му се када му је било потребно.
То није необично, јер они којима смо помогли нас често доживљавају, најчешће несвесни тога, као сведоке њихове слабости. Чиме као да смо стекли извесну власт над њима, потчинили их у међусобном односу. Људи нас најчешће остављају иза себе када улазе или им се чини или желе да уђу у нову животну фазу, па им сведоци њихових слабости, криза, лутања, животних прилика, некадашњих ставова и оријентација представљају терет. Сведоци, чак и они који су им несебично помагали и показивали разумевање у претходном периоду, умеју да заврше као колатерална штета, жртвени јарци, својеврсни магијски објекти са својом улогом у иницијацијском процесу преласка и ступања у нову животну фазу.
Природно је да такви чинови изазивају бес, огорченост, збуњеност. Наравно да прво треба да размислимо да ли смо можда ипак нечим повредили ту особу, да размотримо да ипак није реч о простом неспоразуму, који се да разрешити. Да ли је у све можда умешана нека трећа страна, која је свесно или нехотице допринела нама наизглед чудном поступку (некада) блиске особе. Да размотримо да ли је наше поступање заиста било тако несебично, безусловно и безинтересно колико нам се чини. Таква пресабирања нам, кад и не доведу до обнове нарушеног односа, могу много да нам помогну да боље разумемо самог себе, да у светлу тог непријатног искуства сагледамо и своје односе са другим људима, нарочито оне који се се завршили прекидом или хлађењем.
Не морамо кривицу обавезно да пребацујемо на себе, али можемо макар покушати да се преиспитамо, да целу ствар сагледамо очима оног за ког смо уверени да нас је издао или изневерио.
До каквог год закључака дошли, свакако не треба да продубљујемо сукоб. Ако је неко желео да оде, ако нас је оставио иза себе, не треба га по сваку цену задржавати. Пустимо га, али заиста, без мржње, злих мисли, жеље за осветом, оговарања пред трећом страном. Опростити управо знали пустити. Пустити другога да иде својим путем, без да му додајемо терет на било који начин, али пустити и себе, ослободити се од зловоље, огорчености, притајеног или мање притајеног беса, па чак и од непрестаног самоокривљавања.
Пустите га јер он није ваш роб, шта год да сте учинили за њега и чиме год да сте га задужили (како грозна реч!), а пустите и себе, јер бити роб било које страсти, нарочито оне мржње, беса и осуђивања је најгоре што можете да урадите себи.
Зрео човек уме да успостави и одржава однос, али и да поднесе губитак. Као и да не окривљује друге за своје промашаје и подбачаје, као што је тај други можда урадио са нама претварајући нас у жртвеног јарца у покушају превазилажења сопствених криза.
Пустимо, јер како да очекујемо од Бога да отпусти наше грехе, ако ми не желимо да са миром и без зловоље пустимо оног који жели да оде, да настави даље без нас, неким својим путем који је изабрао. Ако је и погрешио у избору, не значи да треба да сеиримо и говоримо му оно чувено „рекао сам ти“. Да ли ћемо му опет помоћи или му дозволити да он помогне нама, на нама ће бити да одлучимо, ту нам нико са стране не може помоћи. Памтимо оно добро, оно што смо волели код те особе и због чега смо је волели, не поништавајмо и негирајмо то, јер тиме умногоме негирамо и себе саме. Верујмо да оно што смо истински волели никада не нестаје.
Зрели смо ако наш идентитет, наше самопоимање, самосвест, не заснивамо само на другоме, на његовој потреби да нас стално потврђује, да бисмо уопште могли да живимо и деламо. Пустимо га и наставимо својим путем, ка новим односима, сусретима, искуствима, новим растанцима уосталом. Јер свега тога мора бити у животу и ничега од тога се не треба бојати.
Ослободимо и себе и друге непотребног терета, тим пре ако верујемо да ћемо се једног дана сви наћи „тамо где ће се и сви јастребови срести“, у једној другачијој, преображеној равни постојања и међусобних односа у којој нећемо ни доћи у искушење да некоме при сусрету кажемо „говорио сам ти“, „тако ти и треба“ или нешто још горе. Па ако ће једном све бити тако, ако ће сусрет пре бити загрљај неко борба или макар одмеравање, што да сад буде другачије, макар и у мери наших садашњих, овосветских, незнатних снага. Јер и те наше мале снаге ипак су одјек, или би макар могле бити, онога што из будућности долази ка нама, оног огња који сажиже све труло и гњило што смо накупили у животу, откривајући нам и откривајући нас онакве какви смо заправо одувек требали да будемо.
