Када пасивност доводимо у везу са злом, под њом не подразумевамо просто одсуство акције, недостатак животних амбиција и циљева, друштвену неодговорност и слично, него имамо у виду сам корен појма који га доводи у везу са страстима и страственошћу. Страстима не као пренаглашеним животним поривима који воде наобузданости, порочности и перверзности, него као поробљивачким силама, које подстакнуте из тамних (неосвешћених) дубина наше појединачности, палог света и демонских сила, ограничавају нашу слободу, затамњујући образ Божији у нама.

Не каже се случајно да је неко под влашћу страсти, да је поробљен страстима, па пасивност није просто одсуство или мањак деловања, него стање острашћености као поробљености спољним силама и утицајима, пукој датости и непреображеним поривима наше пале природе. Аскетска литература нас при томе учи да се не радио о томе да страсти треба негирати или истребити, него њихову енергију усмерити у продуктивном смеру, преобразити је у смеру којим нам помаже да се ослободимо од робовања свету, својој палој природи и силама поднебесја.

Пасивност подразумева управо ову преданост, препуштање колотечини и инерцији, којој може подлегати и неко ко је приводио животно активан, ко је остварио друштвени успех и материјални напредак.

У том смислу, пасивност, осим као небригу и одбацивање одговорности за себе, друге људе и свет, можемо видети и као активност усмерену искључиво ка задовољењу материјалних потреба, друштвеног успеха, сопствених жеља или самоистицању. Све то само по себи није лоше, али је проблем  када је само себи циљ и када је главни и једини циљ наших живота.

Веза пасивности и зла тим постаје очигледнија, тим пре кад зло не поимамо само као преступање одређених моралних норми, него управо као овај „заборав“ Царства небеског у име света овога, а зна се ко је његов кнез.

Амерички православни богослов Дејвид Бентли Харт каже како „одбацујући такозвану гностичку слику стварности, ми понекад одбацујемо и ствари у које су аутори Павлових посланица, Јеванђеља по Јовану и других новозаветних књига веровали – да свет заиста лежи у власти злога, да постоји бог овога века, кнез или начелник овога света. И запањујуће је до које мере нарочито западна теологија, али понекад и хришћанска теологија уопште, заборавља да у Божанској промисли постоји дуализам који се не може испеглати помоћу теодицеје. Треба усмерити поглед ка крајњем, есхатолошком хоризонту, али не да би се поравнали рачуни нити да би се оправдало зло, него да би зло било поражено.“

Или, како би Констатнин Леонтјев рекао, да нам као хришћанима није обећана победа на овом свету, па његова критика такозваног „ружичастог хришћанства“, као неке врсте хилијазма или миленаризма, уверења о могућности остверења раја на земљи, може бити и критика теодицеје као покушаја рационалног оправдавања Божије промисли о свету, која заправо добија одлике идеологије, као такве супротне откривењској истини.

Борба против зла, дакле, борба је против палог света, пре свега кроз превладавање палости у нама самима, а пасивност као поробљеност и преданост свету овоме у томе је наш највећи непријатељ. Слобода, одговорност за себе, друге људе и цео свет (сву творевину) требало би да буде императив наших живота, истовремено лек и исход лечења од зла пасивности, зла у оном најопакијем виду баш због тога што на себе узима одежду познатости, препознатљивости, природности и нормалности, нечега што би требало да се подразумева и „што сви раде“. За иступ из те пасивности свакако је потребна храброст и она је својсверсно мучеништво и исповедништво, дакле сведочење као такво, које је немогуће без Божије помоћи. Оног Бога који нам се јавио и објавио свој светли лик, позивајући га тај лик тражимо у себи самима, чистећи се од свих наслага пасивности, палости и колотечине, ослобађајући се од власти кнеза овога и загледани само и једно „у красоте рајске“, живот будућег века, вечни живот свега, свих и за све у Господу.

 

Владимир Коларић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име