Хришћански човек вере никад не губи наду, било када сам подлегне неком искушењу (што је немогуће избећи), било када је у блиском додиру са људима које воли, који су му поверени, којима истински жели да помогне (у породици су то муж, жена, дете, они који се исповедају, у психотерапији то су клијенти). Што смо ближи на путу обожења Христу, што смо чешће удостојени да будемо посећивани од Духа Светог, све ћемо више жалити СВЕ ЉУДЕ који не знају, неће да знају, не могу да знају (?) за Бога, који не знају да чују и када слушају, који из искуства ништа не науче, који су болесни, а не знају како су се разболели, или не знају да траже прави лек за своју болест, који су охоли јер мисле да су довољни сами себи, који смишљају или и чине зло другим људима, а савест као да им је утрнула, који пате од несанице или предугог спавања, који никоме и ни у шта не верују, који су изгубили наду, који смишљају или и остваре самоубиство, који ништа не воле, који не знају да се моле. За све њих хришћански човек треба да се моли у чврстој вери својој да ниједна молитва није узалудна и да је Бог чује. Сигурно је, међутим, да што смо сами, као молитвеници, темељније очишћени од сопствених грехова, што смо у молитви испуњенији јачом вером и надом, што смо, једном речју, чистијег срца, то ће и наша молитва бити ближа Богу и њеном испуњењу.
Владета Јеротић – Приближавање Богу
