Зашто дајемо предност хришћанском погледу на свет и његовој оцени порекла и значаја савести? Сваком човеку, хришћанину, агностику или атеисти, јасно је да човек не може никако и никада да избегне суд. Он стално, у току само једног дана, и не знајући то, суди себи и другим људима: у мислима, осећањима, а онда и у речима и на делу. Човек је, једном речју, стално на суду и суђењу, препуштен некад на милост или немилост, суду других људи, па и других народа. У Јеванђељима, међутим, Господ Исус Христос оставио је онима који за њиме иду и називају се хришћанима још један тежак и претежак савет, упутство, ако хоћете, и наредбу: „Не судите, да вам се не суди!“ – а апостол Павле у Првој Посланици Коринћанима додаје: „Када бисмо сами себи судили, не би нам се судило.“
Како поступити према речима Богочовека и Његовог великог апостола, а при томе не доћи у сукоб са захтевима свакодневног живота, са оним принципом који су психоаналитичари назвали „принцип реалности“? Сукоб изгледа није могуће никако избећи, јер човек није ни довољно небеско, нити сасвим земаљско биће. Како да ублажимо неизбежни сукоб („у њ ратује душа са тијелом“) а да не доведемо сопствену савест било у стање претеране осетљивости (скрупулозности), кад човек осуђује на болестан начин себе, очајава због осуде и не верује у могућност опраштања и кајања, или што је горе, и све чешће данас, у положај равнодушности и умртвљености? Мада ни најгори човек не може да истера из себе савест, он може да је тако „расхлади“ или потисне, како то психолози пишу, да годинама човек савест нити види, нити чује.
Ослушнимо, као одговор на постављено питање, мудру опомену апостола Павла. Учимо се, најпре у породици, како да ређе осуђујемо друге људе, народе, идеје, а већу пажњу обратимо на себе, своје мане и преступе. Постанимо бар осетљивији на своје грешке, ружне мисли и поступке, уочавајмо их оштрије и тачније, самим тим изгубићемо жељу да осуђујемо друге људе, према дивним речима Св. Серафима Саровског: „Старај се да познаш себе и нећеш имати воље да осуђујеш друге.“ Благо оном хришћанину који више не суди другима, већ још само себи самом, или ни себи више, опет према речима апостола Павла, такође из Прве Посланице Коринћанима: „А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себи не судим“, јер се тако приближио оној врховној и узвишеној Христовој речи да „већ суда над њим неће ни бити“!
А до тог спасавајућег тренутка, до кога се не стиже без Божије благодати, имајмо стално на уму и оне друге Христове речи: „Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити!“
Из књиге: Мудри као змије и безазлени као голубови
