Hијe било ниједног познатог периода у човековој историји,а да човек није знао за молитву. Веома дуг временски след, у мало нам познатој преисторији, и једва десет хиљада година познатог нам трајања историје, није оставио траг сумњи, и код најпознатијих антрополога света, да је и у тим најдаљим временским дубинама, човек знао за Бога и молитву.
Разуме се да је у многобожачким временима представа човека о Творцу који је све створио била дуго неодређена и магловита, пошто је човек веровао у много, и то различитих богова; давно је међутим, од историчара религије забележено да је међу свим тим бројним боговима (добрим и рђавим, али најчешће и
двосмисленим-амбивалентним, човеку наклоњеним и ненаклоњеним) увек постојао само један врховни бог изнад осталих богова (хенотеизам у политеизму!).
Најранији облик обраћања човека богу била је жртва, која је представљала зачетак будуће молитве. Жртва богу-боговима -а жртвовало cе буквално све,
од човека до биљке и земаљских плодова била je дуго облик примитивне молитве, у намери умилостивљавања бога-богова током непрекидних пошасти кроз историју, као што су биле болести (епидемије), поплаве, земљотреси, суше итд. Данас нам изгледају ужасне жртве девичанског срца богу сунцу, у народима Јужне Америке у Средњем веку (вероватно и раније)али таквим нам изгледа и жртвовање мушког новорођенчета и у напреднијим народима Европе и Блиског Истока, углавном пре доласка Исуса Христа свет (није лако без зазора и страха читати и неке Мојсијеве Књиге!).
Прву праву, дубоку и трајну молитву, која је сажимала све дотадашње молитве најразличитијих народа, раса и религија света, донео је човеку и човечанству Господ Исус Христос пре две хиљаде година. Од тога времена истински верујући човек треба да је научио како се ваља молити. Али, шта је стварно молитва и да ли се она може појмовно одредити? Нудим једно тумачење молитве коју је предложио руски религиозни философ Николај Берђајев: „Молитва има вечно значење. Човек је биће које се моли и за молитвом имају потребу и они који себе не сматрају верујућим. У чему је суштина молитве? Молитва је изазвана потребом да се не осетимо потпуно зависним од нужности која влада светом, од судбинских сила овог света. Молитва је разговор са Бићем које се уздиже над светским током, над неправдом у коју је уроњен свет. Хришћанска духовност се разликује од нехришћанске тиме што cе y њој увек постављају личност, слобода и љубав”.
Једну од најчитанијих, по моме мишљењу и најдубљих књига о молитви -мислим у првом реду на такве књиге у ХХ веку -написао је митрополит Антоније Блум, под насловом „Школа за молитву” (издање „Атос“, Крагујевац, 1996). У нашем даљем излагању о значају молитве за сваког човека, и то током целог његовог живота, позиваћу се чешће на ову драгоцену књигу.
Да би човек, било које вере или нације, потражио Бога — а Бог је у сваком човеку стално и заувек присутан, homo religiosus као архетип колективно не-
свесног код свих људи – он најпре доживљава одсуство Бога, и тај доживљај унутрашње празнине, недовољности, природно тера човека да тражи Бога. Наравно да је међу људима огромна разлика у квантитету и квалитету (природна енергија и умност) доживљаја јаког унутарњег незадовољства чије порекло, на почетку духовног пута, многим боготражитељима и боготрагаоцима (а сваки човек је то, и када не зна шта тражи и за чим трага!) још није познато. Највише је људи у целом свету који разлоге за своје незадовољство траже у спољашњем животу. Отуд безброј јалових незадовољстава код људи и таквих истих побуна (све до стравичних револуција), а оне онда уроде новим и горим немирима, који данас већ прете опстанку и човека и планете.
Како се на темељан (целовит) начин окренути од празног надања y спољашње чудо, ка једино могућем темељу који представља вера и нада Бога? Hajпpe
молитвом! Свети владика Николај Велимировић давно нас је упозорио: Не тражимо помоћ на све стране и са свих страна, а на крају када ништа не помогне сетимо се Бога, већ одмах пођимо у молитви Богу!
„Исусе, сине Давидов, помилуј ме”, виче слепи Вартоломеј, слепац у нама. Бог нас све позива да куцамо на Његова врата, јер „Ко куца, отвориће му се”. Али куцање на Божија врата треба да буде упорно и дуготрајно (опет се позивам на „квалитет и квантитет” нашег тражења Бога, на умност и силу Божије енергије у нама). Митрополит Антоније лепо каже: „Када се не можеш молити ватрено, ти се моли из убеђења”.
Људи који имају искуства са молитвом, ову препоруку митрополитову добро знају. Не можемо се увек „ватрено молити” – а оваква молитва је у човека који се дави, како каже владика Николај – нека је она често и „механичка” ; убеђења смо да она и тада делује. Само наше уплашено нестрпљење (а то је недостатак праве вере!), омета долазак одговора на наше искрено питање и мољење.
Већина православних хришћана зна (или треба да зна) да свака молитва почиње са захвалношћу Богу што постојимо, што смо здрави (ако смо здрави), што нас људи воле, али и што ми њих волимо; на другом месту је наша молитва за опроштај наших грехова сећајући се увек поново речи владике Николаја:„Само онда када се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да Он теби опрости“; на трећем месту је наша молитва за болесне, убоге, гладне из наше најближе околине, али
и молитва за цео напаћени српски народ; и на крају следи лична молитва у којој треба да смо веома духовно избирљиви, што значи да молимо оно што нам је најпотребније, a то cу: вера, нада и љубав.
Књига: Изазови хришћанству у 21. веку
