Лепо и корисно питање. Требало би да га сваки човек више пута у току свог живота поставља себи и другима. Зашто? Јер читав људски живот почива на опраштању. Без опраштања (свесног или несвесног) не може се живети. Не бих делио људе на милосрдне и немилосрдне, јер смо сви ми и једно и друго. Људска природа је измењива! Сви се рађамо са клицом добра, мада и зла, без обзира што нам није јасно порекло Зла! У току живота најчешће, (зависно од васпитања у породици) човек се мења и то више пута, колебајући се у својим одлукама између „добра“ и „зла“, а некад на дуже време, постајући и остајући добар или зао. Kада у нама краће или дуже преовлада злоћа (пакост, завист и љубомора) мање смо у стању да опраштамо, а праштамо у периодима када опет постанемо за неко време – „добри“.

И праштање, и наша способност да волимо другога, у уској је вези са нашим првим васпитачима, најчешће родитељима. Опраштамо другима онолико, колико нам је опраштано када смо били мали! Kако ова истина делује сурово, јуридички строго! Претерано строго, јер ова „истина“ и није сасвим истинита, или би она била таква када Бога не би било. „Ако ћеш на безакоње гледати, Господе, ко ће остати“ (Псалам 130, 3). Да је Бог кажњавао све људе за сва сагрешења, одавно би нестао род људски, вели Свети Јован Златоуст.

Значајан руски религиозни философ Виктор Несмјелов (1863-1920) пише, сасвим тачно, да је „човек објективирао и екстериоризовао Бога. Kада Библија говори о љутини и освети Бога, она се ставља на ниво људског суђења, она говори шта би човек заслужио када би он био судија. Човек је тај који не може себи да опрости. Али није човек судија, већ Богочовек, и ово све мења“.

Ето, истините психологије и психопатологије човека! Да ли би човек по својој „природи био у стању да опрости, да у њему није, од постанка света и човека, скривен Бого-човек који прашта? Зар није Богочовек и на голготском крсту опростио онима који су Га распињали, непролазним речима: Опрости им Боже, јер не знају шта раде!

Шта спречава човека да чешће и искреније опрашта? „Смртни“ су то хришћански греси (седам на броју), међу њима у првом реду гордост и завист. А ко је од нас без ових, збиља тешких грехова – „нека се први баци каменом на грешника“! Зато, када Ви лепо питате како да научим да праштам, научите (научимо) најпре, да будете мање горди и мање завидљиви. А и на шта има човек да буде горд и зашто је толико завидљив? Смртан, грешан, често зао и без икаквог разлога („Видим шта је боље, а идем за горим“, знали су још стари Латини) – чему гордост онда? Све вредно што имамо у нама и око нас, свеједно што смо уверени да смо ово сами створили „сопственим рукама“ (што није никако тачно!) – од Бога нам је дато. Оставимо се разних прича о „заслугама“ које треба онда да буду награћиване (целог живота!) орденима. А на шта смо најчешће завидљиви? На туђе богатство, углед и звање, на физичку лепоту, памет. Зашто нам је тако тешко да схватимо природну чињеницу да људи долазе на свет са различитим даровима, талантима (из јеванђељске приче о талантима), али даровима који су нам дати од Бога (а онда генетике и родитељског васпитања) да их умножимо никако да их закопамо. Умножавајући дарове, људи смо „широке руке“, делимо их другима – најпре опраштајући. Закопавајући их, постајемо тврдице – не опраштајући. Што више опраштамо, више дајемо и обратно. Најзад, када опраштамо и дајемо, подражавамо Бога који је непојамно изобиље опраштања и давања.

 

Из књиге – 120 питања и 120 одговора

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име