На Ваше питање морао бих да узвратим питањем: шта подразумевате под појмом „хришћанин „? Ако је хришћанин неко ко традиционално (народом у коме је рођен и породицом у којој је одрастао) припада одређеној хришћанској цркви према којој, више или мање, приљежно испуњава прописана правила понашања, онда је сигурно било теже бити хришћанин у првим
вековима прогона хришћана, него од времена признавања хришћанства за званичну државну религију, па све до данас. Ако је, пак, хришћанин неко ко доследно и савесно, читавим својим бићем следи Христов пут, што значи, пут мучења, страдања, разапињања и васкрсавања, онда никада у „времену хришћанства“ није било разлике у погледу неминовности живљења и умирања за Христа, па је и свака расправа да ли је теже бити хришћанин данас или у првим вековима хришћанства излишна.
Хришћанин се познаје и препознаје тако што он живи у Христу, са Христом, за Христа. Његов живот непрестано је, иако постепено и често неприметно, усавршавање, пут „мере пуноће раста Христовог“, што значи да је, више или мање, читав живот таквог хришћанина, голготски пут, али пут осветљаван и светлошћу Христовом. Хришћанин је увек прогањан, ако не од спољних противника – Римљана у првим вековима, мало касније од европских и азијских варвара, потом муслимана, хришћанске „браће“ друге вероисповести, атеистичких револуционара, данас и од секуларистичког духа времена и представника „новог доба – онда од „ђаволских искушења унутар свога душевно-духовног живота, јер како се успети на врх планине без борбе са спољашњим и (или) унутрашњим противницима! Зар би неко пристао да хода „бос по трњу , да га шиба хладноћа и врућина, глад и жеђ на томе путу (не само као физички феномен), да не види пред собом „Христа у слави“, васкрслог и прослављеног Христа који га зове к себи! |
Извор: Књига “ 120 питања и 120 одговора“
