Једну од најпознатијих и најпрепознатљивих цркава Венеције – Santa Maria della Salute, ми, Срби, обично вежемо за једну од најлепших српских песама, за Лазу Костића и за Ленку Дунђерски, а кроз њу и за вечна питања љубави, лепоте, разочарења и усхићења, и много различитих рефлексија душе великог српског песника, пробуђених овом зградом – окамењеном поезијом…
За Венецијанце она има сасвим други смисао и симболику.
Разлог подизања ове цркве (а подигнута је 1631-1687) је, уствари, израз захвалности Венецијанаца Пречистој и Пресветој Мајци Богородици, заштитници Млетачке Републике, која их је спасила од страшне епидемије КУГЕ која је, у овом граду, владала од 1630-1633.године, и однела око 100.000 живота, што је чинило око трећину становништва града. Отуда и оно „della Salute“ – „од Здравља“…
У знак победе над опаком болешћу, у Венецији је уведен нови празник – Festa della Madonna della Salute, који се, још од тих времена, сваке године, 21. новембра, на празник Ваведења Пресвете Богородице, одржава у Венецији, при чему се организује парада ради које се прави чак и понтонски мост од трга Светог Марка (Дуждеве палате) до ове предивне барокне цркве…
Наравно да нас, гледајући ову цркву, никако не може напустити осећај поноса што ова, једна од најлепших грађевина свог времена, стоји на основи и темељима од преко 1.100.000 наших борова, о чему ће нас увек подсећати и предивни, покајнички, Лазини стихови из прве строфе ове вечне песме:
„Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.“
Фејсбук Владана Јевтића

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име