Од када је почела специјална операција или рат, како коме више одговара назив сукоба између Русије и Украјине, Русија је у центру медијске пажње. На жалост та пажња је негативна и углавном усмерена на русофобију и пропаганду. О Русији се пише из једног угла (оријентишући се само на лик и дело Владимира Владимировича, као да ниједан други Рус није никада постојао), а на Русе се гледа као на његове клонове. Оно Руса што се разбежало по Свету (подсећа ли вас то на 90-те и Србију?) и ако су веровали да ће тим својим поступком зарадити симпатије као анти-режимски, прозападни и аполитични Руси, преварили су се. Где год да су отишли (Србија је вероватно једни изузетак који потврђује правило), наишли су на осуде и шиканирања, без обзира на своје антипутиновске изјаве, које и нису толико антипутиновске колико антируске. То само потврђује тезу да став Запада и његових сатрапа није усмерен ка Путину, већ ка Руском народу, Словенима и Русији као власнику огромног енергетског потенцијала који би Запад желео да контролише.
Сваки глас који говори о Русији и Росијанима (грађанима Русије, који нису само Руси) из искуства, вредан је и можда јесте само кап у бари прљавштине која се може чути са свих страна, али кап по кап, избистриће поглед.
О Русији и Росијанима пишем из не тако давног сећања и искуства.
РУСИЈА – ЉУДИ
АЛЕКСАНДАР
Први додир са нечим што је непознато је увек препун предрасуда. Као што ни Војвођани нису досадни или педери, само зато што отежу док говоре, и што су много фини, тако и Руси нису пијандуре, и ако је заиста мој први контакт био управо такав.
Просту али функционалну собу са пар кревета у једном Петроградском хостелу, за време честих киша које долазе са Балтика, делио сам са Сашом. Његово представљање је било специфично, и никад се нисам са неким на тај начин упознао.
-„Привет, ја Александар. Ја алкош.“
Колико год уџбеник био користан, живи језик је живи језик. Шта хоће да каже?
-„Алкош? Што ета?“
-„Алкош? Алкагољик!“
То ми је већ било јасно. Осећао сам потребу да кажем и ја неку своју ману, која би била у рангу овог представљања и залог за будуће пријатељство и делење приватности. Нисам пијанац, нисам коцкар,… шта је толико лоше да би могло да остави утисак на мог новог познаника? Осећао сам напетост као да сам на оним састанцима зависника које надгледа неки психијатар, а који су чест мотив на америчкој телевизији. У недостатку неке идеје, рекох име и додадох. – Ја Серб.
Довољно лоше или добро? Није нарочито импресиониран мојим представљањем. Нуди ме вотком. Пита да ли сам гладан. У соби се налази поред обавезног електричног чајника и неки кухињски мултипрактик који је намењен за кување супе. Чај и супа…одлично за Руса, или за просвећеног Србина, али не и за мене. Ипак нећу да будем лош гост, и ако смо практично обојица гости, и седам са њим да једем. Један час разговор се претворио у пет, и легли смо тек у ситне сате, он мало накресан, а ја преморен од пута и разговора у којем сам сазнао све о њему. Или бар оно што је желео да каже, а питам се да ли је ишта и прећутао.
Саша је био некадашњи инжењер у заводу који је производио комбајне. После 90-тих и лоше приватизације то јест боље речено озваничене крађе, остао је без посла и бави се свим и свачим. Углавном физикалише. Просто се није уклопио у токове транзиције. Развео се и лута по Русији од посла до посла. То је обично на релацији Москва – Питер. У комбајне је заљубљен и читав час је причао о њима. Показивао ми моделе и објашњавао каратеристике. Колико ми год то било досадно, слушао сам га. Путовања и нова познанства понекад траже излазак из зоне комфора. Похвалио сам се како је Србија некад имала великог произвођача комбајна и била велики извозник. Бар је то мени било у глави. За „Змај“ није никад чуо, али је потражио на интернету. Погледао је, и за сваки модел који би нашао рекао је да је копија неког руског. Показивао ми је слике и говорио о ситним козметичким променама на „Змајевим“ моделима. У глави сам му замерио. Није морао да се ту хвалише. Змај је Змај. Ваљда.
Изнад наших глава је стајао утишани телевизор, и на екрану је била нека руска верзија „Пинка“ све са симпатичним певачицама и водитељкама. Радије би гледао то него слике комбајна, али нисам хтео да разочаравам свог „првог“ Руса. Ипак ми у свету, представљамо не само себе, већ и наш народ и земљу.
Сваки дан би ритуал чаја (једна супа је била довољна за целу недељу), се настављао. Нисам могао да остајем више по целу ноћ са њим, али би провео угодно време, добијајући из његових прича више материјала за писање него од свих посета разним музејима, ресторанима и историјским местима.
После неколико дана Саша је рекао да му је девојка у Волгограду и да мора одмах да иде код ње. Није ми раније помињао да има девојку. Позвао је аеродром, наручио карту и веома брзо отишао из мог погледа завуек, али не и из сећања.
КОЉА
Следећи познаник је био Никола(ј). Коља.
Ако ме је Сашино представљање збунило, Кољино ме је уплашило. Да ли су сви ови Руси луди? Или смо ми сувише плитки да би схватили њихов дух?
-„Привет. Ја Коља. Ја мистик.“
-О Боже. Какав бре мистик, мисим у себи. Да ли је то дух тог хостела па долазе тако неки чудни људи, или је Русија сама постала психијатријска клиника.
– „Ја медитирам и мислим“, наставља Коља. „Пишем песме и приче“.
Реално, својом појавом, Коља је и подсећао на неког мистика, индијског факира. Изразито мршав са јарећом брадицом и дубоким плавим очима. Да је знао хипнозу (можда и јесте) бацио би ме у транс за две секунде.
Коља није толико причао о себи или Русији, али је био веома упућен у те источњачке квази духовне технике и уопште у уметност. Танка душица. Колико год нисам желео да слушам о Сашиним комбајнима, о Кољиним медитацијама сам још мање. Знао је доста и о чајевима и лековитим биљкама.
Кренуо сам у вечерњу шетњу.
-„Где ћеш?“
-„Идем у апотеку!“
-„Неее!!! Шта ћеш тамо? Фармација је зло. Трујеш своје тело… „
-„Идем да купим неке природне мелеме за кожу и вене“
-„Е то је друго. Има одличних. Препоручујем ти…
-„Тај сам и хтео да купим.“
-„Ево ти паре, узми и мени један.“
Добро је. Добио сам Кољин благослов. Купићу и нешто друго у апотеци. Нећу му рећи. Да му сачувам мир.
Саша и Коља су били моји први Руси, са којима сам остварио нешто више од обичних поздрава и сусрета на улици, ресторану, превозу или продавници. Колико год били очи у очи отворени и разговорљиви, на улици и Саша и Коља се уклапају у океан људи чија су лица углавном оштрог или обореног погледа, често процењујући.
Сусрет на улици углавном не оставља добар први утисак. Људи које сам сретао нису на прву лопту љубазни и често се расправљају или негодују. Чак и у врхунским ресторанима. Када се загребе само мало, постају топли и разговорљиви. Не нарочито као код нас, где после прве кафе или ракије одмах смо најбоље другарице или браћа, али угодно и пријатно време је загарантовано у њиховом друштву.
Ако се ти разговори и сусрети учестају, ти постајеш део породице. Али да би постао део породице, то процењивање траје. Никад то није површно.
РУСИЈА – ЦРКВА
Можда и немамо толико заједничких гена и хапло критеријума, да би се могли звати рођеном браћом, али Словени смо, а још више од тих заједничких прапредака, веже нас иста Православна Црква. Бар би требало. Чак и они који нису толико црквени, увек се бусају у наше црквене везе са Русима. Ми смо браћа православци.
Грађевински се Руске цркве разликују по својим раскошним куполама, које подсећају на замкове из скаски, или по древним али и сада заступљеним дрвеним црквама, као и по огромним храмовима и манастирима којих у великим градовима увек има. Они су у рангу нашег храма Светог Саве.
Они Руси који су црквени, имају јаку везу и често доста знају о Србији и нашој Цркви. Они који су само крштењем али не и животом православни, исти су као и сви западњаци. Кућа-посо. Посо-кућа. Све бриге овог света и њихове су. Не предају важност ни Господу ни вери, више од онога што је традиција и „ваља се“.
У Петроградском рејону код манастира Светог Јована Кронштатског, вршени су многи грађевински радови и рестаурације. Нисам могао да нађем из прве манастир и када сам питао неку жену на улици где је, она није знала да ми каже. Док сам се окренуо мало по улици и оријентисао уз помоћ гуглове мапе, пронашао сам манастир, који је био можда триста метара од места где сам питао жену. Како није знала где је манастир у коме су мошти Светог Јована Кронштатског, једног од највећих „нових“ светитеља, мислио сам.
Али то је реалност. Има људи којима то није толико важно. И више ће те сретати таквих Руса.
У Петрограду постоји место које је ипак посећено, мимо туристичких тура и на неки начин је обавезно за сваког Петербуршца, невезано за оно како живи и у шта верује. Бар ће једном у животу се наћи пред моштима Свете Ксеније, на старом Смољенском кладбишчу (гробљу). Одлазак Светој Ксенији у Петрограду, или Светој Матрони у Москву, подсећа на ходочашће Светом Василију Острошком. Долазе и они који нису црквени, али и многи неправославни. И то долазе у толиком броју, и чекају стрпљиво у редовима, некад и по неколико сати.
Руски манастири су такође нешто што није баш за поређење са српским. Углавном због своје величине и бројности монаштва. Бар у оним најпознатијима.
Колико год „козметика“ и неке ситнице биле различите у односу на Српску Цркву, унутра у Цркви је то – то. Исто. Исти Дух, иста Литургија, иста Евхаристија. Исти Господ. И заиста можемо једни другима рећи „Господ међу нама. И јесте и биће!“. Већа нам веза међу народима и није потребна.
У задњих 30-так година толико је манастира и цркви обновљено или изграђено, и то је прави државни пројект. У томе учествује, не само народ са својим скромним прилозима, већ и велике државне фирме, за које је то уобичајено.
РУСИЈА – ПРИРОДА
Зима се ваљда подразумева. Дуга зима. Јака зима. Све оно што може да воли неки Јанез на скијама, али не баш и типични „волим Грчку и море“ Србин. Али…
Провести неколико дана или месец-два у таквим условима, поготово на далеком Северу и Истоку Русије, сигурно је велика мука. Међутим то постане део вашег живота, а хладноћа од минус двадесет и није нешто већа од хладноће на српских плус 10. Поготово када се обучете адекватно. И увхатите себе да сте више напољу и по улици на тим хладноћама, него у Србији по најиделанијем мајском времену. Почнете да пратите хокеј и клизање, као некад фудбал и кошарку. Они храбрији понекад ископају рупу у леду па се бућкају и челиче. Или бар провучете кроз лед неку удицу. Уосталом руска деца и школарци, и на минус 30 се изводе на улицу у игру.
А онда се све отопи и четири месеца све добије неке друге боје када велики број људи из градова, пронађе своја уточишта по дачама и Црном Мору. То је већ нешто што нам је прилично познато.
Оно што нам није познато то су величине и количине. Реке, језера, шуме, степе, па и пустиње, у толиком богатству живог света, и опасностима са којима се ми ипак овде не можемо срести. Али сразмерно томе и лепотама.
РУСИЈА – ПОЛИТИКА
Точ в точ (потпуно исто) као у Србији. Односи међу странкама, препуцавања, смештања, намештања, буразерске комбинаторике… некако наивно вероватно, верујем да на Западу ипак што се тиче тог сегмента живота, није тако.
Русија је земља са много мана, које су проситекле углавном од дугог робовања петокраци. Последице тога су неке особине којих вероватно пре петокраке није било у тој мери, али то се може упоредити и са нашим робовањем под Османлијама, из кога смо и ми изашли дограђени неким особинама којих у време наших благородних краљева није било.
РУСИЈА
Када сам боравио у неким старим царствима која су била Божије баште у пуној снази и лепоти у своје време, осетио сам тај Дух. Дух који је од Ромејског Царства чинио најдуговечније и Православно Царство. Тај Дух сада није тамо у том смислу, али се сада у пуноћи осећа у Русији.
Да ли је то онај Дух коме се молимо, или је то нешто друго нематеријално и неопипљиво, али осетно, као што је љубав, и нешто што покреће и инспирише. Нешто што каже „Ово је добро, а ово није.“ Можда је све то моја машта, али Русија јесте Царство. Можда у настајању али Царство.
А коме ћемо се Царству приволети то није питање. На њега је одговорио 1389. наш не-цар, али Цар. Лазар.
