Пишем најлакши и најтежи текст. Најлакши зато што је о теби, најтежи јер га пишем себи. Они који те не знају, пронаћи ће нешто познато у томе код себе или у окружењу. Они који те знају, свакако ће им то само потврдити да су имали привилегију да те упознају.
Свети Јован Шангајски: “Реците народу, мада сам умро, ја сам жив!”.
Један од мојих омиљених Светих је рекао управо то што осећам не само ја, него сви они који те заиста знају. Како си жива делала, тако си и наставила својом оставштином да делујеш још живље из те друге стварности. Мењала си својим животом друге. Учествовала си заиста у њиховим тугама и несрећама, зато што људи углавном траже друге и отварају се онда када им је потребна помоћ и када падају. Ти си им безрезервно помагала јер си знала да су само тада људи заиста људи. Да ли намерно или случајно када би се на неко време ослободили својих демона, и када би остварили неку овоземаљску срећу, тако би се и удаљили од тебе. Ти си сунђер за њихове страхове, раскиде, немаштину, похлепе… можда би се постидели ако би поделили са тобом нешто лепо. Има тако у животу људи, од Бога датих, који су светло у тами, па када је тама око нас посежемо за њима. Када је дан око нас, тада нам светло не треба. Ти си то светло.
Немогуће је да то што си упијала сву ту таму и осветљавала је, није оставило трага на теби. Пре свега на здравље. Више си мислила о туђем здрављу него о своме. Чак и када си на крају са напором изговарала речи, питала си стално “како је завршила операција, како је овај, кад Каја иде…”.
Твој напор да додаш своју лепту у тас, кулминирала је са “Чудом”. Ниси наше мило Православље доживљавала као бару и тровачницу, мада су ти стално стизале тако неке отровне стрелице са свих страна. Понашала си се као у оној поуци блаженопочившег патријарха Павла, када је пролазио поред плаже и на примедбу свог пратиоца о недостојности купача, прокоментарисао да свако види оно што жели. За њега су ти купачи били душе, а не неки богохулници. У “Чуду” износиш само афирмативне текстове, који код читалаца буде веру и наду. Надам се и љубав. Не одбацујеш ни уметност, историју, психологију и све друге видове људског изражавања, који не говоре директно, али ипак посредно о Божијој творевини и домостроју спасења. Све то води буђењу свести и религиозности. Твоје уредничко место је остало твоје. Свако други је само замена. Верујем достојна.
Имао сам благослове да поделим са тобом и твоје и своје сузе. Благослове да се свађамо, да се миримо и да ћутимо једно поред другог. Знаш када смо стајали у Цркви Свете Софије у Константинопољу, и питао сам те зашто плачеш. Ћутала си. Сада знам зашто си плакала.
Када си од мене тражила помоћ за мог клеветника. Ја те гледам, да ли си нормална. Знаш да би највише волео да му ни име не знам, ни чујем глас о њему. Ти молиш. И не одбијам те. Нек свако живи свој живот и Богу се моли. Нема у мени ни љутње више, ако не Божијом милошћу, а оно сени заборва све покрију. Захваљујући твојим саветима и смиривањем, али пре свега подршком, јесам у свом животу урадио нешто добро. Гордост тера савете, природа смиривање, а гнев подршку. Ти си победила то и разбила ту гордост, природу и гнев. Ушла у срце као нож кроз путер.
Твоја оставштина није само кроз небројен број урађених бројаница, текстове, часопис, изложбе. За мене је твоја оставштина највише кроз људе. Многе си такође уз Господњу интевенцију преобразила, и сви су они остали да сведоче о теби. О твојој светлости, доброти, али и наивности оној дечијој, коју смо делили и смејали се сами себи.
Царство ти Небеско. Твој венац је исплетен овде на Земљи. Бићемо у контакту. Видимо се на Литургији. Мау.
Твој Влаја
Владан Ракановић: Пишем најлакши и најтежи текст
Немогуће је да то што си упијала сву ту таму и осветљавала је, није оставило трага на теби. Пре свега на здравље. Више си мислила о туђем здрављу него о своме. Чак и када си на крају са напором изговарала речи, питала си стално “како је завршила операција, како је овај, кад Каја иде...”.