Господе помилуј.
Поводом јучерашње трагедије у Новом Саду, биће много текстова. Новинари, аналитичари, свештеници, политичари…, остављаће коментаре, писати текстове, стављати тужни знак на туђе поруке, и сви ће тражити кривца. Покушаћу да томе приступим на други начин.
Од маја прошле године толико трагичних ситуација. Дечак убица, младић убица, зграда убица. Основна Школа „Рибникар“, Младеновачка села, Нови Сад. Све у кругу од 100 километара. Сувише мали простор за тако много несреће. И то није несрећа изазвана ратом, природном катастрофом или „вишом силом“. Ово су све несреће изазване нашим немаром.
Дечак је убио школске (ружно је рећи другове) познанике, младић је убио младиће и девојке, рекао бих, тек да убије, а зграда је убила јер нисмо мислили. Све су ово убице са именом и презименом, а ово у Новом Саду можда још не знамо име, а питање је и да ли ће моћи да се жигоше неко. Бојим се да хоће, и то само да би се задовољила маса. Много је људи на Дивљем Западу обешено законом линча, тек да би се имао осећај правде, а заправо правда се не може достићи. Ни тај дечак, ни младић, ни неки несретни инжињер, извођач или подизвођач радова, само су маска нашег друштва.
Оптимизам који се намеће афирмативним вестима о новим насељима, путевима, рудницима и материјалним побољшањем живота, само је покушај да зажмуримо на стварне проблеме. Начин да кажемо сами себи: „ето, и није тако лоше, има и горе“. А горе би било да осетимо на сопственој кожи трагедију коју су на себи понели они који правду неће дочекати. Родитељи убијених, родбина, пријатељи.
ШББКББ, да није реконструисана станица, не би се ни надстрешница растресла и пала, да је стављена квалитетна арматура 60-тих, да је извођач био неко сертификованији, надзорник немац. Каже ми брат инжињер да на градилиштима у иностранству увек стављају за надзорнике немце или енглезе. Прецизни и непоткупљиви. Ко год да изводи радове, надзорници морају бити немци или енглези. Да је…отац држао пиштољ закључан, или још боље да га уопште није имао, да је онај младић био свестан…
Не могу да не мислим о могућностима а све се своди на немоћ да се ишта промени. Као када нам одлазе најдражи. Да су проживели само мало више…а заправо никад не знамо кад ће се десети крај, и сваки наш корак и мисао мора бити као да је последњи.
Она деца из школе, младићи и девојке из Младеновачких села, и ови несрећници из Новог Сада, нису имали кривице да буду кажњени од Бога. Свакако све се то десило по Божијем допуштењу. Зашто? Мислим да нешто није у реду код нас, у нашој земљи, друштву. И то системски није добро. Нешто радимо што не ваља. Ове несреће нису ни знак, ни освета, ни опомена. Оне су последица.
Како рече Апостол Лука (Лука 13.3-5) о онима који погибоше јер их Силоамска кула уби. Нису тих осамнаест били кривљи од других, али сви ће погинути ако се не покају. Размишљам о томе.
Не мора да се ради о физичкој смрти на коју прво помислимо, већ о много горој смрти. Смрти душе.
Господе прими у Рајска насеља нашу браћу и сестре, страдале у Новом Саду и све наше новомученике, пострадале због нашег немара.
Владан Ракановић
