Винча је као велико насеље на раскрсници стратешких путева имала приступ важним сировинама. Најважнија сировина у то доба је било вулканско стакло од којег се израђивало оштро сечиво. А налазишта вулканског стакла била су на само три места у Европи – на Сицилији, Мелосу у Грчкој и Карпатима. Предузимљиви неолитски Винчанци одлазили су, долином Тисе и Тамиша, до Карпата и доносили га у великој количини.
– Ова сировина свима је била животно важна – прича кустос Драган Јанковић. – Други трговци нису ишли на Карпате већ су долазили у Винчу.
Зато је Винча била хиљаду година један од најважнијих центара Европе, па и центар једне цивилизације. Оно што је, заиста, несумњиво јесте да је европски неолит достигао зенит у винчанској култури.
По многима, она је – компактна и хомогена на тако великом простору – прва озбиљна европска цивилизација. А испоставило се и то да су носиоци винчанске цивилизације први у свету топили бакар, што целој тој цивилизацији даје још већи значај. Бакар је у неолиту био редак, скуп. Од њега се, углавном, правио накит. Бакар у неолиту, иначе, још увек није променио начин живота.
– Појава ове важне сировине не значи појаву бакарног доба! – вели кустос. – Бакар је био Винчанцима важан за трговину, посматрали су га као трговци. Међутим, захваљујући трговини то њихово знање дошло је до других, околних култура и цивилизација. Те околне заједнице су посматрале бакар другачијим очима од Винчанца. Не као трговци него као технолози. Схватали су да не морају да буду тако вешти, вични као што су били неолитски Винчанци. Схватили су да могу ливењем бакра у калупе правити масовну производњу оруђа а касније и оружја. Управо ти који су схватили суштину бакра почели су, не часећи часа, да се покрећу у потрази за просторима где се налазе рудници. Ово покретање производи једну велику и дуготрајну кризу.
У том смутном времену Винчанци се нису снашли, јер своју моћ нису градили на ратовању, већ на трговини и знању. Нови вредносни систем, наметнут насиљем и ратовима, доводи до драматичних промена. Носиоци винчанске културе нису могли да прихвате нешто што је апсолутно негирало њих саме. Те се они као цивилизација гасе. Долази ново време, долази сеоба народа, борба око контроле ресурса (а не мањка). С Винчанцима се завршава неолит и тај идиличан период у историји људске цивилизације када су сви живели од свог рада. Нажалост, после њих, долази једно ново време када многи живе на рачун туђег рада. И оно траје до данас. Неолићани су живели у времену без рата, доминације и од свог рада. Зар то није наш идеал? Зар то није наш данашњи сан? Они су одживели наш сан.
Савременом човеку кад кажете да је могућ живот без рата и доминације, он одмах помисли да је то утопија. Међутим, ако је једном нешто постојало, а постојало је у неолиту, онда заиста има наде и за нас!
Зар не?! Римски песник Овидије назвао је то време „златним веком људског рода“. Чак је у античко доба, дакле, хиљадама година после, постојала свест да је некада давно било неко време када људи нису ратовали.
Извор: Политика
