Археолошки налази из Винче на драматичан су начин променили поглед на праисторијског човека. Остаци кућа, луксузна керамика, скупоцени материјали набављени из удаљених крајева говоре о њима као светским путницима, урбаним људима са високом културом становања. Сви су чули за Винчу, али мало је оних који су је видели. Барем ону Винчу која је некада давно била центар Европе.
Од првог априла археолошко налазиште у Винчи отворено је за редовне посете. Уколико вас пут наведе до „Белог брда” надомак Београда, овде ћете чути једну чудесну бајку неолитску из уста кустоса Драгана Јанковића. Више од четрдесет година он истражује млађе камено доба на овим просторима. Спајајући знање са истанчаним осећањем, развио је способност да давни свет праисторијских Винчанаца посматра њиховим очима и промишља њиховим умом.
У ишчекивању нових научних резултата наш саговорник наглашава да је посебно занимљиво то да су људи у неолиту имали високу културу становања, чак већу него у каснијим временима.
Реч је о времену између 5.300 и 4.500 година пре нове ере.
За њега је то једноставна прича!
Зашто?
– Све што је савршено, једноставно је – каже.
И започиње да наводи низ чињеница…
– Иако постоје одређени археолошки трагови насиља из тог времена дефинитивно неолитске културе нису ратнички устројене. Неолитски Винчанци нису ратници нити ловци, немају култ ратника. Они не славе смрт. Славе живот! Славе мајку као симбол живота.
Е, сад се поставља логично питање: зашто нису ратовали? Једноставно, у неолиту се људи баве производњом хране. Ко је хтео да се бави производњом хране имао је напретек површина за обраду земље. Није постојала потреба да се људи боре око нечег чега је било довољно за све.
С друге стране, у неолиту почиње трговина. Постоји интезивна земљорадња, знатни вишкови и – долази до развоја трговине. Ономе преко реке онај преко брда није више био непријатељ него купац. И, нормално да се од њега није требало бранити. Он је неко ко је добродошао. Чак и оне раширене руке на винчанским статуетама, по мени, говоре, на један посредан начин, о њиховој отворености према другима. Зато можемо комотно рећи да су они врло брзо заситили своја локална тржишта. А кад до тога дође…, е, онда постоји потреба за већим тржиштима. По мом мишљењу, идеја о заједничком европском тржишту потекла је у доба неолита.
Затим, кустос Музеја града Београда на археолошком налазишту Бело брдо у Винчи каже:
– У свим временима када су чести сукоби, ратови, шта је човеку примарно? Заштита! Он све подређује заштити. Неће да ради пуно на комфору ако му се може десити да му непријатељ поруши кућу. Међутим, ако живите толико дуго у миру, као што су живели неолићани, онда је, заиста, њима комфор био примаран. Ето, једноставног разлога. Такође, археолошки налази потврђују да су њихове куће биле надземни објекти. То више нису колибе, земунице, сојенице, то су куће од двадесет до осамдесет метара квадратних, са неколико просторија (од две до пет соба). Прављене су од дрвета и – малтерисали су их. Ако сте посумљали да је ова реч – малтер – претерана, није. Ја мислим да је то права реч. Неолитски Винчанци су куће малтерисали мешавином глине, песка и плеве. Када се помешају глина, песак и плева добија се композитни грађевински материјал и по самој дефиницији то је малтер а не блато. Тако формиран малтер је уједно и одлична термоизолација и данас је то хит материјал у градњи еколошких кућа. Термоизолацију су имали на зидовима и на патосу. Преко тесаних дрвених греда наносили су малтер и тако су добијали „топли под”. Преко њега су наносили још један слој глине потом су га полирали шљунком. Кад се глина исполира, добије се тврда, глатка површина лака за одржавање. Занимљиво је и то да у кућама немају огњишта. Зашто? Јер, већ имају пећи. У свакој кући смо пронашли барем једну пећ.
После објављивања резултата са истраживања на археолошком налазишту у Винчи, наш саговорник каже да су многи археолози били збуњени чињеницом да су људи у неолиту имали тако високу културу становања.
Но, то није било једино изненађење…
– Све куће које је професор Милоје Васић ископао, и ове које ми данас ископавамо, уклапају се у један правилни систем градње. Између низова кућа се препознају комуникације а унутар низа све куће имају исту оријентацију. Мали је размак између кућа унутар једног низа. Негде око метар и по. Иначе, куће немају двориште, окућницу. Изгледа да је у Винчи био сувише драгоцен квадрат простора. Пуно тога заправо упућује да је ово насеље било градско. И ако се будућим истраживањима то потврди, онда би то значило да је Винча, у најмању руку, један од првих европских градова.
А све упућује на то! Нашли су се на фантастичном месту и први пут се појављује занимање трговца (неког ко нема њиву и тргује оним што није сам произвео). Винчански неолићани су са далеких путовања доносили оно чега ту није било, а односили оно чега ту има а тамо нема. Оног тренутка када се појављују трговци и занатлије, тог истог тренутка појављује се и потреба за градом.
Објашњава нам и зашто је баш овде, у Винчи, био центар:
– Све комуникације су ишле речним долинама. Ако замислите карту Балкана, на овом делу Србије, који се још зове и „Београдска конфлуенца”, од ушћа Дрине до ушћа Велике Мораве, слива се велики број река са свих страна. Србија је природна раскрсница свих важних путева и комуникација. Одакле год да се у то време кретало, морало се проћи овуда.
Извор: Политика
