Поезија је приказивање и израз живота. Она изражава доживљај и приказује спољашњу стварност живота. Покушаћу да у сећање читалаца призовем црте живота. У животу ми је дато моје сопство у свом миљеу, осећање мога постојања, држање и заузимање става према људима и стварима око мене; они врше притисак на мене или ми доносе снагу и радост постојања, постављају ми захтеве и заузимају простор у мојој егзистенцији. Тако свака особа и свака ствар прима из мојих животних односа особену снагу и боју. Коначност постојања уоквиреног рођењем и смрћу и ограниченог притиском стварности, буди у мени чежњу за нечим трајним, непроменљивим, што не подлеже притиску ствари, и звезде које посматрам постају ми знамен једног таквог вечног, недодирљивог света. У свему што ме окружује накнадно доживљавам оно што сам сам искусио. Гледам доле под ногама мирни град у вечемјем сутону; светла која се једна за другим пале у кућама, за мене су израз заштићеног, мирног постојања. Тај садржај живота у мом сопству, мојим стањима, људима и стварима око мене, чини њихову животну вредност, за разлику од вредности које им придолазе њиховим делањем. И то је, ништа друго, оно што на првом месту песништво даје да се види. Његов предмет није стварност каква постоји за неки дух који спознаје, него својство мене самог и ствари, које наступа у животним односима. Одатле постаје јасно шта нам даје да видимо нека лирска песмна или нека приповетка – и шта за њих не постоји. Али животне вредности стоје у међусобним односима који су утемељени у повезаностл самог живота, и они дају значај личностима, стварима, ситуацијама, догађајима. Тако се песник окреће оном значајном. И ако сад сећање, животно искуство и његов мисаони садржај уздижу тај спој живота, вредности и значаја у оно типично, ако догађај постаје носилац и симбол нечег општег, а циљеви и добра идеали, онда у том општем садржају песништва до израза не долази неко сазнање стварности, него најживотније искуство о повезаности наших односа постојања у смислу живота. Изван њега не постоји никаква идеја о песничком делу, нити естетска вредност коју би песништво требало да реализује.
То је основни однос између живота и песништва, од кога зависи сваки историјски лик поезије.
Прва и одлучујућа особина Гетеовог песништва јесте да оно нараста из изванредне енергије доживљаја. Он ступа у песништво просветитељства као један сасвим страни елемент, тако да ни Лесинг није могао да га цени. Његова расположења преиначују све стварно, његове страсти незамисливо подижу значај и лик ситуација и ствари, а његова неуморна тежња за уобличавањем све око себе преображава ли форму и слику. Његов живот и његово песништво се у томе не разликују, његова писма показују ту особину као и његове песме, и та разлика мора постати јасна свакоме ко упореди та писма са Шилеровим. Тако се већ овде Гетеова поезија у потпуности одваја од песништва просветитељ ства.
У животу постоје снаге које делују само у фантазији.
В. Дилтај, Доживљај и песништво (Лесинг – Гете – Новалис – Хелделлин), превео Саша Радојчић, „Орфеус“, Нови Сад, 2004, стр. 141-142.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
srodstvopoizboru.wordpress.com