Желео бих да говорим о спорту у најширем смислу те речи – то значи о спорту као људском феномену. То подразумева да ћу говорити о аутентичном феномену, а не о његовој дегенерацији у облику шовинизма Олимпијских игара или о томе како се искоришћава кроз комерцијализам.

1)Само је по себи разумљиво да човек, у ствари, не би смео да се излаже превеликој напетости. Њему је потребна умерена, оправдана и здрава доза напетости. Узрок болести не морају бити само превелики захтеви који се пред њега стављају већ и недостатак изазова. У том је смислу Вернер Шулте једном рекао како је пражњење напетости типичан узрок настанка живчаног слома. Чај је Сајле, као отац појма стреса, недавно признао да стрес представља “ со живота“. ја бих отишао корак даље и рекао да је човеку потребна и посебна врста напетости, односно напетост која се успоставља између људског бића с једне стране, и смисла који оно мора испунити, с друге стране. Наиме, ако се човеку не пружи изазов да испуни неки задатак, и тако буде поштеђен посебних врста напетости које таква врста задатка изазива и доприноси, онда се као последица може јавити известан облик неурозе – ноогена неуроза.

2) На овај начин постаје јасно да човек не трага само за напетостима пер се, већ посебно тражи задатке чије испуњење би могло дати смисао његовом постојању. Емпиријска истраживања су последњих година потврдила да човека у основи мотивише управо оно што називам „воља за смислом“.

3) Међутим данас се догађа да људи нису више нису у стању да сами пронађу такав смисао и сврху. За разлику од открића Сигмунда Фројда, основна фрустрација човека више није полне природе, већ је то пре „егзистенцијална фрустрација“. Исто тако, за разлику од открића Алфреда Адлера, главна притужба човека више се не односи на осећање инфериорности, већ пре на осећање јавности, бесмислености и празнине коју сам ја назвао „егзистенцијалним вакуумом“. Његов главни симптом је досада! Артур Шопенхауер је још у прошлом веку рекао да изгледа да је људска врста судбином предодређена да се вечно колеба између две крајности: воље и досаде. Данас смо дошли до ове последње крајности. Друштво обиља осигурало је великом делу  популације средства за живот, али људи нису у стању да нађу циљ, смисао за који би живели. Још нешто: ми живимо у друштву које је доконо; данас људи имају све више доколице али немају је ни на шта смислено утрошити. Све нас то наводи на закључак да човек помало губи способност да се носи са вољом и напетошћу, зависно од степена у ком су му та два осећања ускраћена. Још је значајније да он истовремено губи способност одрицања. Хердерлин је с правом рекао: “ Али где је опасност, расте и оно спасоносно“. Будући да друштво обиља пружа премало напетости, човек почиње да је ствара сам.

Крај другог дела

Виктор Фрнкл – из књиге Нечујни вапај за смислом

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име