Упркос свој примитивности, не само споља видљивој, него и унутрашњој, на коју је логораш принуђен, у логору је ипак било могуће продубљивати, мада само повремено, духовна стремљења. Осетљиви људи, навикли на богат интелектуални живот, можда су много патили (често су нежне конституције, али је оштећење њихове унутрашњости било мање. Од ужасне околине могли су се повући у живот унутрашњег богатства и слободе. Тако се и може објаснити парадокс да су неки логораши нежније конституције логор подносили лакше од иначе снажнијих природа.

Да бих то донекле разјаснио принуђен сам да се позовем на сопствено искуство. Како ли је било онда кад смо у рано јутро марширали од логора до радилишта? Заорила се команда: „Радно одељење, напред марш! Лево 2-3-4! Лево 2-3-4! Лево 2-3-4 и лево 2-3-4! Предњак, скрени! Лево-и-лево-и-лево-капе скин!“ То ми још и сада одјекује у ушима. Код „капе скин!“ пролазили смо кроз логорску капију и рефлектори су били усмерени на нас. Ко није марширао бодро, добио би ударац, А још је горе било ономе ко је, због хладноће, капу навукао на уши, пре него што би то било дозвољено. Посртали смо у тами газећи путем по крупном камењу и по великим каљугама. Стражари су стално викали и гурали нас кундацима. Ко је имао јако израњављене ноге подупирао се раме свог суседа. Није се чула готово ни реч. Ледени ветар није подстицао на разговор. Кријући уста иза подигнуте крагне, човек који је ходао поред мене изненада шапну: „Кад би нас сад виделе наше жене! Ваљда је у њиховим логорима боље и не знају како је нама.“ Тада ми пред очима искрсну слика моје жене. И док смо се даље километрима оклизавали и посртали на крпицама леда, подупирући се међусобно и повлачећи један другог, нисмо проговорили ни реч, али смо обојица мислили на своје жене.

Погледао сам према небу где су се звезде гасиле и ширило јутарње руменило иза тамних наслага облака, али ми је у мислима, предочена свом снагом, била слика моје жене, Слушао сам њене одговоре, гледао њен осмех, њен отворени, охрабрујуhи поглед, који је тада био светлији од сунца које је излазило. Први пут у животу сам осетио истинитост онога што су толики мислиоци изрекли каo последњу мудрост свог живота и што су толики песници опевали: да је љубав последње и највише до чега се људска егзистенција може винути.

Неко испред мене, на челу колоне, посрну и они који су били иза, попадаше преко њега. Стражар je одмах навалио на њих и ударао их бичем. Моје мисли су на неколико минута прекинуте. Али убрзо су нашле свој пут из логорашког живота у други свет, па сам наставио разговор са својом вољеном. Питао сам је а она је одговарала. Затим је она питала а ја одговарао. „Стој!“ пијук и лопату!“ Сви појурише у мрачну бараку да узму што бољи алат. „Зар не можете брже, свиње!“ Мало касније сви смо били на јучерашњем месту, у јарцима. Смрзнуто тло је крцкало под ударцима пијука, грудве земље су се откидале. Људи ћуте, ум им отупео. А моје мисли се непрестано баве сликом драге жене. Помислих: Можда више није жива! Знао сам једино то, што сам добро научио, да љубав сеже много даље од физичког живота. Љубав налази најдубљи смисао у духовном бићу, у унутрашњости личности. Да ли је особа истински присутна или не, да ли је или није више у животу престаје, донекле, да буде важно. Заиста нисам знао да ли ми jе жена жива, нисам то могао да сазнам јер у логору није било могућности за дописивање, али у том тренутку је то престало да буде важно, није ми било потребно да знам. Ништа не би могло да поколеба снагу моје љубави и мојих мисли, ни слику моје вољене. И да сам знао да ми је жена мртва, мислим да бих наставио да призивам њен лик и да би мој разговор с њом био једнако жив и окрепљујући. „Стави ме као печат на своје срце: љубав је jака као смрт“ (Песма над песмама, 8,6).

 

Виктор Франкл – ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име