Очи у очи са пролазношћу живота можемо рећи да будућности још нема; да прошлост више не постоји; и да једино стварно постоји јесте садашњост. Односно, можемо рећи да је будућност једно велико ништа; прошлост је такође ништа; а човек је биће које израња из тог ништавила. Напросто је „бачен“ у постојање и ништавило му као претња виси над главом. Како онда, са становишта есенцијалне пролазности људског постојања, човек може пронаћи смисао у животу?
Егзистенцијалистичка филозофија тврди да може. Оно што она назива „трагичним хероизмом“ јесте могућност да се животу каже да – упркос његовој пролазности. Егзистенцијализам ставља нагласак на садашњост, колико год садашњост била пролазна.
Квијетизам је, међутим, нешто сасвим супротно, он, према традицији Платона и Светог Августина, сматра да је истинска стварност вечност, а не садашњост. Под вечношћу се мисли на свет који постоји истовремено, односно подједнако обухвата садашњост, прошлост и будућност. Другим речима, не пориче се у стварност прошлости и стварност будућности, него сама стварност времена као таквог. Вечност се сматра светом у четири димензије – она је непроменљива, рута и већ унапред одређена. Квијетизам каже да је време нешто имагинарно, а прошлост, садашњост и будућност су тек пуке илузије наше свести. Све што постоји, постоји истовремено. Догађаји не следе за другим у временским размацима, а оно што нам се чини временским следом тек је самозаваравање; узрок таквом мишљењу је наша свест која клизи преко „догађаја“, односно гледишта појединца на непроменљиву стварност.
Сасвим је разумљиво да квијетизам нужно води у фатализам: ако већ све „постоји“ и не мора бити тако како јесте, онда се више ништа не може променити и онда нема никакве сврхе било шта радити. Фатализам, који почиње на веровању у човека као непроменљиво биће, има пандан у песимизму егзистенцијализма, као последице уверења да је све на свету непостојано и променљиво.
Логотерапија има своје место негде између квијетизма и егзистенцијализма: то ћемо најбоље разјаснити на примеру пешчаног сата, тог древног симбола времена. Нека горњи део пешчаног сата представља будућност – која тек треба да наступи, као као што и песак из горњег дела мора проћи кроз узан пролаз – који ће за нас представљати прошлост – дакле, песак који је већ прошао кроз узан пролаз намењен њему. Егзистенцијализам види само онај уски пролаз садашњости, док горње и доње делове – будућност и прошлост – занемарује. С друге стране, квијетизам гледа пешчани сат као целину, али сматра да је песак непокретна маса која не „струји“, већ једноставно ту “ постоји“.
Логотерапија ће рећи да је тачно да будућности заиста још „нема“, али је зато прошлост нешто што је истински стварно. И тај став се може објаснити помоћу поређења с пешчаним сатом. Но, као и сва поређења и ово има грешке; а, управо се кроз те грешке може приказати бит самог времена. Да видимо: Пешчани сат можемо само окренути, када се испразни његов горњи део. С временом, међутим, то не можемо учинити – време не можемо вратити уназад.
Следећа разлика је: ако стресемо пешчани сат, можемо зрнца песка помешати тако да променимо њихов положај. С временом то можемо учинити само делимично: можемо мало „протрести“ и променити будућност – а тиме, наравно будућности, променити чак и себе – али , прошлост прошлост остаје непроменљива. Останемо ли верни примеру пешчаног сата, то би било као да се песак, оног часа када је прошао кроз уски отвор садашњости, претворио у круту и несаломљиву масу. У прошлости је све похрањено и то похрањено заувек.
Што се пак тиче неоспориве пролазности живота, логотерапија сматра да се тако што се може применити само на могућности да се испуни смисао, на прилику да се нешто ствара, доживљава, пати уз осећање да је ипак све смислено. Када се једном такве могућности остваре, оне више нису пролазне – истина је да су оне прошле, да јесу прошлост, али то значи да још увек на неки начин постоје, наиме, постоје као део прошлости. Ништа их не може изменити, ништа уништити. Када се једном могућност претвори у стварност, онда је то учињено „једном заувек“, за читаву вечност.
Овде се можемо осврнути и на становиште према коме логотерапија супротставља „оптимизам прошлости“ „песимизму садашњости“, који заступа егзистенцијализам. Једном сам дао овакво поређење разлика између ова два схватања: Песимиста наликује човеку који са страхом и жаљењем примећује како је његов зидни календар, с којег сваки дан откида лист, сваким даном све тањи и тањи. С друге стране, особа која се активно хвата у коштац с проблемима наликује човеку који опрезно скида сваки наредни лист са свог календара, и уредно и пажљиво га одлаже у страну, на гомилу већ раније отргнутих листова, након што претходно на полеђини листа запише шта му се тог дана догодило. Такав човек може бити поносан и срећан због читавог богатства које је садржано у таквим забелешкама, због читавог свог живота који је тако испуњено проживео.
Крај првог дела
Виктор Франкл – из књиге Нечујни вапај за смислом
